Brzina je za šabane

Vidim da mnogi pominju Acu Lukasa, kako u pozitivnom, tako i u negativnom kontekstu. Ja ću sada da vam ispričam istinu o Aci Lukasu.
Tih osamdesetih i devedesetih smo retko blejali sa nekim popularnijim rokerima, ali kad nestane horsa

i džanka, zvali bismo Viktoriju jer je ona jedina znala da obije apoteku uz pomoć viljuške. I tako ona jednom dovuče sa sobom nekog klinca, Acu. Delovao je kao neki metalac, ali se osećalo jako pastirsko sivilo u njemu. On, kaže, ne voli hors, samo brzinu. To osete Magi i Sonja i počnu da ga ujedaju po licu, ja ne mogu da ih sprečim jer držim sveću Viktoriji, a Čavke i Vd su zaspali u haustoru od krize. Pustim ja sad tu sveću, izvadim par fenobarbitona i dam ženama, da možemo da nastavimo. Klinac ukapira gde je došao i kakva je naša priča, i da mi šabane nećemo tolerisati i počne da plače i da se krsnom slavom kune kako će od sada raditi samo hors, kako bi ubio sve šabansko u sebi. I tako i bi. Viktorija je profi obila apoteku, džanka smo imali dosta, pa smo to prodali Koji i Điletu, a oni nama dali hors. Mali Aca, sa očima punim suza, zavrnuo rokerku i pruža ruku. Oči mi je zabljesnula ta belina čistih podlaktica i vene zdrave kao planinske rečice. Videle to Magi i Sonja, pa iz ljubomore opet skočile da ga grizu. Vd im da po gan, a Čavke i ja ubodemo Acu, dok ga je Viktorija milovala po glavi. Onda on duboko uzdahnu i sa očima punim suza reče: "Sada sam jedan od vas, hvala vam što ste mi pomogli da odem sa šabanskog puta"
Dugo smo još sedeli u Topčiderskom parku i pričali o šabanima i komunjarama. Bili smo srećni jer smo bar jednog čoveka direktno izveli na pravi put. Muzika nam je tada delovala kao materija koja posredno deluje, dok smo ovde mi bili na delu. Nešto smo uradili.

------------------------------------------------------------------------------------------------------

*kratak odlomak iz neobjavljenog posthumnog autobiografskog romana Milana Mladenovića pod nazivom DEČAK I GAN U VODI