Feljton: DRUGI TITOV DOLAZAK (3.deo - MIGRANTI)

Beograd 23.07.2020.

06.00 ujutru 

Vreli letnji zraci obasjavali su znojavu ćelu Pavla Bihalija. Prethodni dani bili su mučni za njega - nestao je internet, izgubio je i funkciju i kanal za komunikaciju, ali ono što ga je najviše zabrinjavalo je što je izgubio kontakt sa svojom publikom, svojim vernim pratiocima. Uveče bi zaspao nervozan i zabrinut, a budio se uplašen u znoju. Ali ovaj dan je bio drugačiji. Ovaj dan je bio poseban. Za ovaj dan se spremao, ulagao krv, sreću, suze i znoj. Na teren je poslao svoje obučene golubove, svi su se vratili sa potvrdnim porukama. Okupljanje je u 10.00 u parku Luke Ćelovića. Obukao je svoju crnu LEVIJATAN majicu, u džepove spakovao suzavac, skalpel, nož i bokser, a zatim se uputio ka Zoološkom vrtu u izvidnicu i pripremanje terena. 

08:00 ujutru

Veselo koračajući Kosovskom ulicom Saša Radulović je pratio sam sebe na gitari dok je pevušio pesmu To rade grupe S.A.R.S. A-mol, D-mol, A-mol, D-mol, A-mol, E-dur, A-mol. Iako izmoren od višednevnih protestnih aktivnosti ali i intenziteta političkih i društvenih zbivanja, pun elana ušetao je u BENU apoteku, gde su noć proveli Magi, Sonja, Milan, Čavke, Vd i Pečar.

- Hajdemo ikone beogradskog andergraunda, idemo da ispisujemo nove stranice naše istorije! Spakujte narkotike koji su vam neophodni, moramo da pokupimo i demonstrante koji sede ispred Skupštine i čitaju! - zapaljivo je izlagao Radulović.

- Vidi Radule, pored toga što smo cele noći eksperimentisali sa svim supstancama koje smo našli ovde u apoteci, pored toga što se Sonja bola u oči i sada ne vidi ništa, nadasve sam zabrinut za Magi. Već dva dana kuršlusira. Čini mi se i da većinu vremena i ne čuje. Sitne varnice joj izbijaju iz nogu a iz njenog tela kao da se čuje zvuk modema, iako interneta nigde nema. Ako nije problem, mi bismo da danas iskuliramo ovde u apoteci, skuvamo još malo džanka da se oporavimo. Mislim, ako nije problem. Ljacise su svuda, ono, ovaj grad je počeo da nas laže… - obrazlagao je Čavke, u pokušaju da se pobuni.

- Slušajte me dobro! Idemo sada da rešimo jedan veliki problem, nacionalni problem, ali pre svega veliki problem ovog grada, grada koji je nekada bio suveren i koji će biti suveren ponovo! Idemo da zajedničkim snagama podupremo ovu veliku akciju, a onda ćemo na deep webu naći rešenje za vas. Verujte mi, nećete još dugo biti hologrami, đavolje prikaze, bićete ponovo živi ljudi od krvi i mesa, ponovo ćete puniti Akademiju, ma napunićete i baštu SKC-a. Verujte mi, ja sam inženjer! - poentirao je Radulović i pomogao im da se spakuju i krenu.

Kod skupštine su, kako je već najavljeno, podigli na noge demonstrante koji su sedeli i čitali i zajedno sa njima, gazeći preko stotina mrtvih i teško bolesnih, krenuli ponosno u marš ka Savamali.

09.00 ujutru

Sa Slavije je, Nemanjinom ulicom ka Savamali, krenula mnogobrojna povorka koju je predvodio monah Antonije, kadeći prisutne suzavcem. Sledili su ga vernici i narodne patrole, članice udruženja Pravo na izbor, Boris Malagurski za kojim je držeći ga za rame posrtala MC Sajsi sa jednom slomljenom štiklom, kojoj se šminka bila potpuno razmazala jer su blokovi plakali od suzavca, kao i mnogi nezavisni demonstranti koji se nisu slagali sa mirnim vidom protesta #protivdiktature . 

09.30 ujutru

Dok se masa polako okupljala u parku Luke Ćelovića, desetak korpulentnijih aktivista rastrčalo se po okolnim ulicama i prihvatilištima kako bi izvršili građanska hapšenja i privođenja migranata. Ovu opsežnu akciju svojom kamerom beležio je i uživo prenosio Dejan Petar Zlaja. Oduševljeno je trčao za akterima, drsko rezao kadrove i, u gotovo poetskom zanosu, komentarisao akciju. Od mnogih učesnika i prolaznika je dobio kompliment da je prevazišao Mašana Lekića.

- Čekajte, čekajte polako, da stignem da snimim hapšenje, ju evo ga i brat Nogo, čekajte, ispraznila mi se baterija na gimbalu! - unezvereno je sipao Zlaja, držeći jednom rukom pljeskavicu iz koje su se prosipali prilozi svuda oko njega.

- Jebalo te gimbalo! - promrsi Srđan Nogo vadeći jednu tamnoputu ženu iz kljuse za medveda koju je postavio ispred Ekonomskog i stavljajući joj čupave ružičaste lisice na ruke.

10.00

Stotinak građanski uhapšenih migranata se su u strahu i neverici pribijali jedni uz druge i pokušavali da naprave štit za nejač. Okupljena masa je počela polako da ih izgurava iz parka na ulicu gde je čekao parkiran vozić Ćira kojim je upravljala Mila Alečković.  

- Utovaraj! - dreknula je Mila, a masa je sa svih strana počela da vuče ali i ugurava uhapšene migrante u Ćirine vagončiće. Poneki migranti su pokušali da pobegnu ili čak pruže otpor. Udarcima i tupim predmetima su onesvešćivani, a zatim ubacivani u vagone.

Monah Antonije je izmrvio nekoliko hedova vutre, zamešao sa suzavcem i tamjanom i sunuo u kandilo. 

- Ovaj grad će ponovo bacati svetla daleko! - uzviknuo je ushićeno monah i poveo kolonu ka Zoo vrtu - Vrtu dobre nade. Iz njegovog kandila počeo je da kulja gust dim, a dva momka su mu dodala još četiri baklje. Šta drugo reći osim - pravoslavni spektakl! 

Sa strane su istupili dobošari u dva reda i zabubnjali, a Antonije je otpočeo demonstraciju do sada neviđene molitvene koreografije. Brejkovao je sa bakljama, vrteo se na glavi, kadeći okupljene uz pomoć svojih nogu. Milan Mladenović je sa Ćirinog krova u loopu pevao refren pesme Ti si sav moj bol.

Migrante koji su koji su iskakali iz vozića, masa je udarcima dočekivala i vraćala u vagone. Ista sudbina je zadesila i one koji su iz vagona nevoljno ispadali.

-Proleće na moje rame sleće, đurđevak zeleni… - povede u suzama pesmu jedan od putnika iz vozića videvši šta se sprema, dok je tek nekolicina migranata spremno dočekala: - Evo zore, evo zore...

Na ulazu u Vrt dobre nade povorku je dočekao Pavle Bihali u svečanom raspoloženju. Mila je Ćiru parkirala na mesto označeno pravoslavnim krstom. Na levu šaku je navukao bokser dok je desnom vrteo nož.

- Molim za tišinu i malo pažnje! - pokušao je da umiri okupljene Pavle Bihali kuckajući nožem o bokser, a zatim otpočeo svoje svečano obraćanje okupljenima koji su i dalje pristizali u velikom broju. - Kao što znate, moja velika inspiracija su životinje, i zato bih baš danas i ovde da posebnu zahvalnost i poštu odam majmunu Samiju, koji je bio moj mentor i saborac, koji me je inspirisao da se borim protiv komunizma. Slava mu!

Okupljena masa je oduševljeno pljeskala i asinhrono ponavljala - Slava mu!

- Zato! - prekinuo je Pavle reakcije oduševljenja - Zato smo danas ovde, jer će nam životinje pomoći da rešimo ovaj veliki problem koji su nam komunistički teroristi ostavili u nasleđe još od takozvanih nesvrstanih. Danas će nam dobre životinje pomoći da rešimo problem migranata! 

Navukao je bokser, fiksirao nož i vrisnuo:

- BEOGRAAAD!!!

A zatim jurnuo ka voziću i preklao migranta koji je u polusvesti visio kroz prozor. Okupljeni su obraćanje pozdravili urlicima i krenuli da čupaju migrante iz voza, da ih seku, udaraju, vade im oči i razvlače po Vrtu dobre nade. Magi je zgrabila jedno dete, zubima mu je iščupala grkljan, a onda je Sonja otela telo od nje i nastavila da sisa krv iz rane. Neki Kurdi su živi davljeni u bazenčiću kod nilskog konja, neki Pakistanci su završili u terarijumima sa zmijama, a neke Alžirce su bacili vukovima. Saša Radulović je sakupljao razbacane delove tela kao i leševe onih koji su se u voziću ugušili, Hana Adrović mu je pomagala da s njih poskidaju nakit, a zatim su ih zajedno odvlačili lešinarima.

 

Nekoliko jezidske dece su bacili aligatoru Muji, živoj legendi Vrta dobre nade.

- Kakva ironija! - kljucala je Sonja sa špricom u sisi iz koje je curio hologramski gnoj. - Muja jede male Muje! Jel to onda znači da je Muja kanibal? - mudro se zapitala naglas, a zatim se bez svesti smandrljala u lokvu sa fokama.

- Kupačice moja! - reče razdragano foka i glavom nabaci loptu Sonji, koja nije reagovala jer je bila doživela plavi ekran i kuršlusirala.

Tokom dva sata koliko su trajale krvave orgije Milan se ponašao kao neki vaporwave gif: gličovao je, pojavljivao se, treperio i nestajao, i sve vreme pevao isto. U čitavom haosu niko nije primetio da je on upao u loop. Skoro niko, zapravo. Jefta je ceo krvavi pir posmatrao iz prikrajka i vrebao Milana. Držao je elektrošoker u rukama i čekao priliku da ga uhvati, šokira i produži trajanje perioda u kom mu je telo prisutno u ovoj realnosti, materijalnom svetu. Uspeo je da ga ščepa i ušokira kod Palmine žirafe, ali je Milan postao polusvestan i pokušao da utekne Jefti. Ganjali su se sve do Bajloni pijace gde ga je Jefta konačno stigao u ribarnici i ubacio u akvarijum, u kome je zbog kratkog spoja Milan spržio ostale ribe i napravio riblju čorbu.

- Vi možete da uzmete akvarijum i da napravite od njega riblju čorbu, ali ne možete od riblje čorbe da napravite akvarijum... Skuvali ste ribe - gotovo je! To je istorija! - prisećao se Jefta besede u Zoranovu čast koju ga je pretpostavljeni Mijatović naterao da nauči za prvi Dan Službe nakon ubistva premijera, i dodao više onako za sebe - Ma jebem li ti mater i tebi baš! - ne znajući više ni sam da li misli na Milana, Zorana ili svog smenjenog šefa.

Racku u Patku - Patka Racku. Čiji grad? Naš grad!

Čavke ovde, počeću svoje izlaganje stihom koji sam sam smislio:

“Zar čovek da doživi ovoliku blamažu
I to u svome rođenom pasažu
Tako mu i treba kad se noću bode sam
Iglu je mogo odložiti kad bude dan”

Nije mi se dalo da se u miru upokojim, sahranjen ispod CUK Imaga upijam sav džank i vinjak što prolivaju Ministri prostora i lutam tako omamljen. Ali ne znaju oni da ja i džankiran mogu da budem svedok, da je ova moja nemirna duša svašta videla…

Po prirodi sam ćutljiv tip, ne pričam puno, ali kažem šta treba i kada treba. Mislim da je vreme da progovorim i u ime cele ekipe EKV-a (osim Firčija) podržim i čestitam inicijativi Ne Davimo Beograd na, pre svega mangupskom, ali i kulturnom saopštenju povodom incidenta koji je izazvao osvedočeni folirant, siledžija i ratni zločinac Nenad Racković.

Cela ekipa, Magi, Milan, Pečar, Vd i Sonja su bili toliko zgroženi da su izvadili džank sečen sa pepelom mrtvih i pukli se u aortu. Naročito je Magi bila zgrožena, ona je svojevremeno dosta hvalila tog foliranta. Dobri Milan je pre nego što je zakljucao rekao jednu mudrost: "Ovaj grad nije izgubio time što inicijativa nije prešla cenzus, ovaj grad je pobedio zbog toga što postoji neko ko ima muda da kaže ČIJI GRAD? NAŠ GRAD!" Dozvolite da prenesem saopštenje podrške Inicijativi Ne Davimo Beograd, saopštenje koje je sastavio celokupan EKV (osim Firčija).

“Ti nisi Beograd, ne ti nisi ja, nisi beo, nisi beo
Ti nisi grad, ti nisi put, samo si dim u mojim očima.
Gledam te pogledom zmaja i ne vidim te.
Ti gledaš me i vidiš zmaja ali ne vidiš me.
Zašto Racku u Patku, misliš da si uzvišen,
Pogledi u mraku vide više nego dnevne novine
Nacrtaj krug oko sebe i u njemu ostani,
Kad u krugu voliš sebe tada bićeš uzvišen.
Zaboravi na mene, zaboravi na mene”

Kad se rodiš i umreš u ovom gradu, koji i dalje baca svetla daleko, treba da budeš svestan da je kultura jedini način da se boriš protiv šabanizma. Znam da ljacise ovo neće razumeti nikad, ali nije me briga, mogu samo da me poljube u praznu kovertu.

Sećam se kao da je bilo malopre kada je Mika Lazović radio stensil “Gabba Gabba Hey” kod mene u sokačetu i sa leđa mu prišao Džoni na longbordu, svukao mu gaće dok je ovaj završavao stensil i zabio usijanu kurčinu. Miki od šoka u trenutku ispade sprej i zazvecka, poklopac se skotrljao dole kod Kize, a ova majmunčina urla:

- TO MIKI TO, TAKO JE! OPIRI SE!

Psihički ga je jednostavno ubio. Mika je tada i umro, a onda je preko političkih veza zamenjen Radomirom, sinom poljske grofice i mađarskog Jevrejina.

Nedela ovog ljakase i sramnikabe počinju još osamdesetih godina. Dok smo mi ko svi gradski klinci svirali na Demiji i krali džank iz apoteka, Racković je bio Službin likvidator. Raportirao je direktno Ledenom. Pričalo se, Ledeni ga samo zvrcne na telefonsku govornicu u Tadeuša Košćuška i dobro poznat glas kaže: “DŽONI, ZNAŠ ŠTA TI JE ČINITI!” UDBA ga je slala i u Ugandu, ali je ubrzo bio povučen jer je komunjarama bio potreban neko za “performans” nad Đorđem Martinovićem. Na deep webu postoji i audio zapis razgovora Rackovića i Idi Amina, koji vam sada prenosim u vidu transkripta:

Racković: Moram poći sad…
Idi Amin: Idi…
Racković: Amin!

Priča se da je to Ledenom bio i prvi zadatak koji je preuzeo od Dolanca. Nije istina doduše, ono što se priča, da je Služba poslala Džonija da spreči pad Berlinskog zida. Tačno je da se Džoni odvalio od nekog čaja koji mu je Magi skuvala i istripovao na oslobođenje od komunizma i sam otišao za Berlin…heh, pa nije baš ni sam. Naime, Bagzi je tek položio za C, D, i E kategoriju i hteo je da provoza svoj novi kamion po autobahnu, a cela Juga jedna avlija, što bi reko onaj šabanski mudžos, pa se to pročulo, te su se u prikolici tog kamiona svako svojim poslom našli Duci Simonović, Ružica Đinđić i Džoni Racković. Duci i Ružica su išli u vizitu starom Habermasu, svako sa svojom molbom, a Džoni, prepaljen od Maginog čaja, išao je da vidi pad komunizma. Duci je sastavio dopis u kome moli profesora da ne podlegne Đinđićevoj slatkorečivosti, dok je Ruža išla da ga moli da pusti Zorana na vaskršnji raspust ili na vidovdansku ekskurziju na Kosmet što organizuje 1389.

“Profesore, mole te devojke, mole te devojke,
profesore, mole te devojke.
Da im pustiš na odsustvo momke, na odsustvo momke
da im pustiš na odsustvo momke…”

Pevušila je Ružica kroz zube, više onako za sebe.

Krenuo je Džoni i na Ružicu da nasrne, ali ga je Duci odvalio komunistički, onom svojom razvijenijom šakom, tako da se ovaj nije budio do Berlina. A kada se probudio, bio je potpuno razjaren, i kao prava udbaška volina odjurišao direktno na Berlinski zid i silovao jednu babu iz Zapadnog Berlina tačno na Brandenburškoj kapiji. Nesrećna starica nije mogla ni da sluti šta je čeka, jer po navici nikada nije gledala u istočnu stranu, a perverznjak je obuhvatio sa istoka i pričvrljio u tom revolucionarnom trenutku.

Služba je naravno saznala za ovaj skandal, i u želji da zaštite svog agenta, uneli su virus u kompjuter, koji je izmenio Džonijev dosije i pripisao mu svakakva junaštva po Berlinu ‘45. Tako ovaj šaban ne samo da nije kažnjen, nego su ga komunjare Slobodanka Gruden i Nebojša Čović nagradile i Partizanskom spomenicom, a dodeljen mu je i stan na Dorćolu u kome će on kasnije spremati svoj čuveni čuburski ajmokac od mrtvih riba iz kanalizacije. Da ne spominjemo da je jedna od tih riba bila i Milanova riba sa mikrofona.

Oko ovoga je pukla bruka u celom gradu. Čak smo i mi EKV, naravno bez Firčija koji je tu bio potpuno beznačajan, pravili fanzine "ČIJI GRAD? NAŠ GRAD!" Imali smo i fleš mob akciju ”STAVI GAN NA ČELO” u gradskoj skupštini, uleteli smo na zasedanje i svi se pukli u čelo džankom. Želeli smo da prenesemo poruku da je ovo naš grad i da je dosta bilo lažnih nagrada i dodeljivanja stanova, dok se mi bodemo i sviramo po najgorim rupama. Bez lažne skromnosti ću reći da je ova naša akcija imala jak uticaj na gradske vlasti. Nisu mu baš oduzeli stan na Dorćolu, ali su mu oduzeli Partizansku spomenicu i dodelili je Matiji Bećkoviću.

Na svečanoj dodeli Partizanske spomenice Bećkoviću, Džoni je bio toliko besan i zavidan da je ukrao gaće Margit Savović. Margit je odmah htela da to iznese pred pokrajinski sud, ali se Slobodanka Gruden ponovo založila za udbaša i naredila Margit Savović da “okrene sve na kemp”. Tako je Margit i napravila novu feminističku struju unutar partije, struju uspešnih žena bez gaća, a kemp je stigao u Beograd.

Nažalost, Džonijevi performansi imali su nekada i smrtni ishod. U zimu 1992. ukrao je tenk sa Kalemegdana i zapucao pravo u Slavoniju. Da, to je taj tenk na koga je jurišajući naoružan samo srbosjekom, život izgubio goloruki Ivica Čuljak - Kečer. Usput su tenk Hrvati obasipali cvećem, što po navici, a što zbog toga što se ludi Satan previše osilio i pokrao sve zihernadle od Popovače do Vinkovaca. Zenge više nisu imale čime povijati bebe i ubadati Srbe, pa je ovaj Džonijev gest došao kao spas u zadnji čas. Tim istim tenkom krvoločni udbaš je nastavio dalje i stigao do Prijedora gde je čekao da pijani četnici popadaju i onda opštio sa leševima, ostacima i već silovanim devojkama, a onda je tako u Doboju greškom silovao i jednu Srpkinju, zbog čega ga je Arkan odveo u svoj privatni vojni sud u Erdutu. Prljavi udbaš je i odatle uspeo da se izmigolji zahvaljujući Nebojši Čoviću, usput ukravši u Bijeljini jedan zamrzivač sandučar za veliki stan koji su mu crveni dodelili u centru Beograda. Postoji i transkript njihovog razgovora procureo iz tajnih dosijea Udbe:

Čović: Jebi ga Džoni, nema dalje od ovoga, Arkanu sam morao da tražim uslugu, rekao je da može ali da mu dozvolim da se jedan dan zajebava po Novom Pazaru. Moram te raščlaniti.
Džoni: Znam, Ćoki, preterao sam. Poneo me rat i art. Sve mi se uskomešalo.
Čović: Džoni, uzmi treniraj nešto. Posveti se sportu.
Džoni: Ćoki, sviđa mi se longbord.
Čović: U redu. Napraviću ti skejt park.

I sada ljacise misle da je Džoni neki tako ćaknuti urbani tip što vozi skejt po gradu. E pa ljacise možda treba malo više da slušaju šta imaju da kažu ljudi iz arta.

Pouzdano se zna da je Džoni, iako odavno penzionisan u Službi, više puta napadao i fizički nasrtao na alternativne ali i priznate umetnice i umetnike, a takođe se zna da je Džoni prvi taj šaban koji će da nasrne na nešto što je urbano nasleđe ovoga grada, a to je Savamala i objekti u Hercegovačkoj ulici. Te kobne noći, on je nosio fantomku. On je silovao portira i pri tom činu skinuo fantomku sa svoje glave i navukao nesrećnom čoveku na glavu. Usled takvih trauma čovek je podlegao povredama. Zašto? Zato što je Džoniju bila potrebna poljana da skejta blizu reke. Zato što nije mogao više da podnese da klinci u skejt parku voze bolje od njega.

Ne kažem, umeju i žene da budu seksualni nasilnici, evo baš pre nekog vremena Branko Dimitrijević dođe na vinjak do mog pasaža, sav zarozan, preobukao se u žensko, suzama briše štikle i kroz jauke priča kako ga cave previše spopadaju jer je isti otac.

- Ubiće me Branke ako se to nastavi! - kukao je.

Popio je pet-šest unučića vinjaka, a onda je Dobrica došao i doneo mu zoloft da se malo opusti i zaboravi na tugu. Govorio mu je da će ući u gradsku skupštinu i da će doneti uredbe koje će ga zaštititi od nasrtaja napaljenih sojki ali je Branko bio neutešan. Posle nekog vremena naiđe Džoni Racković i vide neku žensku priliku, malo nacvrcanu. Priđe i upita: “Treba li neka pomoć lepojko, znaš radio sam performans malopre, hoćeš cigaru?” Branko ne odgovara, grlo mu se steglo, ni glasa da pusti. Džoni se nasmeje, natapira kosu, pljune u dlanove i obriše ruke o Brankovu suknju. Branko se ne buni, vidim nije mu milo, ali ćuti. Verovatno misli, ako ništa ne govori ovaj ludak će da ode kući, svojoj ženi. Kad, ne lezi vraže, Racković vadi budalu, pljune opet u šake da ga nakvasi i nanišani pravo u Branka. Glavić mu se sijao ko LED sijalica na mesečini, kada je počeo da urliče i da mu cepa suknju. Nije prošlo mnogo, Racković je ispuštajući zverske krike prodirao u mladog Branka, koji je plakao i smogao snage da uzvikne: “Nisam!”

PLJAS! Ošamario ga je Džoni prstenom po goloj guzici i nastavio da zapinje ko volina. Nozdrve su mu se raširile, para je izlazila iz njih a Branko je plačući vikao “Nisam gej, nisam geeej!”

Racković ga tad udari skejtom i obori na zemlju, doživevši vrhunac po Dimitrijevićevim naočarima.

Barajevo

Došlo je vreme da vam otkrijem još jednu tajnu i odagnam još jednu zabludu. Znam da mnogi od vas obožavaju moju pesmu "Sarajevo", pa evo i cele priče o toj pesmi.
U vreme kada je nastala pesma, imao sam jako dobru šemu za hors u Barajevu.

Zima je bila i stalno sam se probijao kroz blato i sneg. Kada sam odlazio tamo nervozan i u krizi, sve mi je to bilo gadno, ali kada se uradim tamo i vraćam se nazad za Beograd, nalazio sam neku lepotu u svemu tome. Poetika mešanja ta dva elementa, zemlje (blato) i vode (sneg) mi se tada činila tako bliska, gotovo kao da se dešava meni samom. Svaki put kad bih odlazio tamo, dešavalo mi se isto; odlazio sam nervozan i rastrojen, roknuo se tamo i vrćao se opčinjen i očaran tim jednostavnim pojavama kao što su blato i sneg, ostajao da čučim hipnotisan negde pokraj puta i dolazi sebi sa injem na očima. Nekoliko puta sam imao ozbijne promrzline.
Tako sam i napisao pesmu o svemu tome:

BARAJEVO

Barajevo, kristalna sećanja
Barajevo, od blata i snega
otari mi inje sa očiju i čela
izađi iz mene, izađi iz mene

Pusti oči da vide još ovaj put
pusti uši da čuju još ovaj put
Barajevo

Bara_jevo_oo_oooo_oo_oo

Barajevo, kristalna sećanja
Barajevo, od blata i snega
Izbriši mi inje sa očiju i čela
Izađi iz mene, izađi iz mene

Pusti uši da čuju još ovaj put,
Pusti oči da vide još ovaj put,

Barajevo, Barajevo, Barajevo, Barajevo
------------------------------------------------
Kada je Magi videla ovu pesmu, potpuno je pobesnela i bacila mi je pesmaricu u akvarijum. "Mi se ovde borimo protiv šabana, šunda i predgrađa, a ti pišeš pesme o vukojebinama kraj beograda, što ni telefon ni internet nemaju! Zabranjujem ti da uzimaš taj seljački hors, potpuno te je izmenio. Gotovo da te ne prepoznajem više" - vikala je Magi na mene plačući.
Nisam znao šta da radim. Jasno mi je bilo da je Magi u pravu i da su moje emocije samo niske strasti i ništa više. Bio sam spreman da bacim tu napisanu pesmu, kada su mi Vd i Čavke predložili reč "Barajevo" zamenim rečju "Sarajevo".

------------------------------------------------------------------------------------------------------

*kratak odlomak iz neobjavljenog posthumnog autobiografskog romana Milana Mladenovića pod nazivom DEČAK I GAN U VODI

Kako je SIDA došla u ovaj grad

Sigurno ste svi čuli podatak da smo se svi mi, i ja, i Magi, i Sonja, i Vd, i Čavke, i Pečar zarazili iste noći od istog šprica. Dugo se samo spekulisalo o tome, ali sada ja potvrđujem da je to istina. Evo kako se sve odigralo.

U to vreme

smo počinjali da se družimo sa Žikom Todorovićem, koji je za nas tada bio svetski čovek. Znao je fore i forice koje su nas oduševljavale, ostavljale u neverici, ali nam i olakšavale kako život, tako i rad. Elem, dolazi Žika jedne noći kod nas, a mi svi sedimo onako suvonjavi. Bilo je malo džanka, ali to smo sve potrošili. Magi i Sonja su već nervozne, Vd i Čavke otvaraju pasijans, a Pečar kruži oko mene kao gladni lav. Utom se javlja Žika, kaže da ima nešto mnogo dobro, ali da nema puno, tako da ćemo morati da se snađemo.
Nije prošlo ni pola sata, kada se Žile pojavio na vratima u grombi kaputu i u novim braon kaubojkama. Osmeh širok kao banatski pejzaž. Otvori kaput, a iz unutrašnjeg džepa viri pozlaćeni špric. Znao sam koliko je sati, a ustvari nisam imao pojma koliko je sati.
Vadi Žile hors na sto, krenuo da ga melje, Magi donela kutlaču i okačila iznad sveće, a Sonja i Vd se pobiše oko toga ko će prvi da se pukne. Žika se iznervira zbog toga svega i poče da viče na nas, kako smo paori prosti, alavci iz provincije i kako neće biti dovoljno za sve, osim ako se ne puknemo u čmar. “Ko ima hemoroide, bodemo u njih, još je žešće!” - veselo nastavi Žika.
Kakav je to špric bio. Staklo i pozlata. Automatsko vraćanje. Lak na prst, ubod da ne osetiš. Prva se naguzila Magi i Žika joj sjuri u hemoroid. Zatim Vd, pa Čavke – scenario isti. Sonja i ja smo taman izlečili hemoroide i dobili smo dozu direktno u čmar, a Pečar, joj lud je bio, uzme i sedne na špric. Smejali smo se do suza.
Na vestima smo videli Žikinog ćaleta Boru kako vodi Miru Stupicu u bolnicu jer joj je naprasno pozlilo. Lekari su rekli da je to usled nedostatka insulina, jer je Mira već dugo bila ozbiljan dijabetičar. Vidim ja Žika se uzvrpoljio, znoje mu se dlanovi, gužva košulju. Odjednom ustade i ode. Nikad se više nismo družili sa njim, a posle smo saznali i zašto. Žika je tog dana ukrao od Mire Stupice špric za insulin. Ali to nije kraj. Mira Stupica je bolovala i od afričke side, koju smo svi tada dobili preko šprica. Zanimljivo je to da su i Žika Todorović i Mira Stupica bili imuni na tu bolest, a da smo se svi ostali porazboljevali i nedugo zatim i poumirali.
Saznavši za to sve, Bora Todorović, Žikin otac je uz pomoć Mire Stupice poslao Žiku na lečenje u Rusiju i zabranio mu da se ikada druži sa nama. Ovo smo sve dugo krili, jer bi se Gile i Đile naljutili na nas što ih nismo zvali.

------------------------------------------------------------------------------------------------------

*kratak odlomak iz neobjavljenog posthumnog autobiografskog romana Milana Mladenovića pod nazivom DEČAK I GAN U VODI

Brzina je za šabane

Vidim da mnogi pominju Acu Lukasa, kako u pozitivnom, tako i u negativnom kontekstu. Ja ću sada da vam ispričam istinu o Aci Lukasu.
Tih osamdesetih i devedesetih smo retko blejali sa nekim popularnijim rokerima, ali kad nestane horsa

i džanka, zvali bismo Viktoriju jer je ona jedina znala da obije apoteku uz pomoć viljuške. I tako ona jednom dovuče sa sobom nekog klinca, Acu. Delovao je kao neki metalac, ali se osećalo jako pastirsko sivilo u njemu. On, kaže, ne voli hors, samo brzinu. To osete Magi i Sonja i počnu da ga ujedaju po licu, ja ne mogu da ih sprečim jer držim sveću Viktoriji, a Čavke i Vd su zaspali u haustoru od krize. Pustim ja sad tu sveću, izvadim par fenobarbitona i dam ženama, da možemo da nastavimo. Klinac ukapira gde je došao i kakva je naša priča, i da mi šabane nećemo tolerisati i počne da plače i da se krsnom slavom kune kako će od sada raditi samo hors, kako bi ubio sve šabansko u sebi. I tako i bi. Viktorija je profi obila apoteku, džanka smo imali dosta, pa smo to prodali Koji i Điletu, a oni nama dali hors. Mali Aca, sa očima punim suza, zavrnuo rokerku i pruža ruku. Oči mi je zabljesnula ta belina čistih podlaktica i vene zdrave kao planinske rečice. Videle to Magi i Sonja, pa iz ljubomore opet skočile da ga grizu. Vd im da po gan, a Čavke i ja ubodemo Acu, dok ga je Viktorija milovala po glavi. Onda on duboko uzdahnu i sa očima punim suza reče: "Sada sam jedan od vas, hvala vam što ste mi pomogli da odem sa šabanskog puta"
Dugo smo još sedeli u Topčiderskom parku i pričali o šabanima i komunjarama. Bili smo srećni jer smo bar jednog čoveka direktno izveli na pravi put. Muzika nam je tada delovala kao materija koja posredno deluje, dok smo ovde mi bili na delu. Nešto smo uradili.

------------------------------------------------------------------------------------------------------

*kratak odlomak iz neobjavljenog posthumnog autobiografskog romana Milana Mladenovića pod nazivom DEČAK I GAN U VODI

Potrebna nam je ujedinjena i jaka scena

Već sam možda i pričao ovu priču, ali jako je važno da, kada se baviš nekom nešabanskom muzikom, imaš jaku scenu, a lova će onda doći sama od sebe.
Sećam se kako smo tih devedesetih svi zajedno pisali pesme i stvarali jednu novu scenu. Ja tako odem ujutru na pijac, da pokupim malo inspiraciju. Slušam biljke i životinje i gledam ljude kako su sivi, i u sivom, i brojim ih. Brojim ih i trudim se da zapišem koliko ih je. Moram da znam protiv čega se borim i koliko ih je. No, kao i svaki put, Magi otekne i zove me na pola moje šetnje za inspiraciju da idem da je iscedim. Ja se vratim kući, ali zaboravim koliko sam ljudi prebrojao. Kad dođem ponovo na pijac, osećam da nije isti broj, ne mogu da se setim koliko sam ih prebrojao, ali osećam da nije isto, kao što osećam ovaj grad. Onda zapišem nasumične reči koje mi dođu od tih osećanja i vratim se kući. Tamo već stignu i Sonja i Čavke i Vd. Doneli su hors, mlak gan me čeka, baš kako volim...

Onda malo zabeležim neke reči što u bunilu izgovaraju moji prijatelji, uštinem Magi, pa zabeležim i šta ona priča. Sve to onda iseckam na po jednu reč i stavim u Vdov šešir i tako mešam nekih dvadeset minuta, dok mi Čavke i Vd daju ritam, a Magi i Sonja pevuše melodiju. Dok ovo radim, koncentrišem se na akvarijum, to me smiruje, ribe i ja imamo neku posebnu vezu, još od kad sam bio dečak u vodi, pre nego što sam došao u ovaj grad.
Kad završim sa mešanjem, te papiriće sa rečima malo posolim horsom i stavim na glavu da odstoje jedno deset minuta. Kad mi se sve slegne i težina reči se rasporedi po mojoj glavi, stavljam šešir na sred stola i svako od nas izvlači po reč. I tako u krug, dok sve reči ne budu izvučene. Onda svako sa svojom grupom reči piše po jednu strofu, a za refren se snađemo...
Refreni i bekvokali su uvek dolazili nekako spontano. Ili Magi i Sonja povraćaju pa iskoristim te zvuke, ili se sećam krize nekoga od nas i šta izgovaramo, ili se svi puknemo, pa tu otvorenu rupu u veni posolimo sa malo horsa, ili džanka, šta god da imamo i onda se snimamo dok pričamo. Znam da svako ima svoje kreativne i stvaralačke metode, ali ovo je jedna od ilustracija, kako se čovek može dobro zezati na horsu, a da ne bude šaban. Potrebno ti je samo nekoliko odabranih ljudi. 

---------------------------------------------------------------------------------

*kratak odlomak iz neobjavljenog posthumnog autobiografskog romana Milana Mladenovića pod nazivom DEČAK I GAN U VODI