Feljton: DRUGI TITOV DOLAZAK (3.deo - MIGRANTI)

Beograd 23.07.2020.

06.00 ujutru 

Vreli letnji zraci obasjavali su znojavu ćelu Pavla Bihalija. Prethodni dani bili su mučni za njega - nestao je internet, izgubio je i funkciju i kanal za komunikaciju, ali ono što ga je najviše zabrinjavalo je što je izgubio kontakt sa svojom publikom, svojim vernim pratiocima. Uveče bi zaspao nervozan i zabrinut, a budio se uplašen u znoju. Ali ovaj dan je bio drugačiji. Ovaj dan je bio poseban. Za ovaj dan se spremao, ulagao krv, sreću, suze i znoj. Na teren je poslao svoje obučene golubove, svi su se vratili sa potvrdnim porukama. Okupljanje je u 10.00 u parku Luke Ćelovića. Obukao je svoju crnu LEVIJATAN majicu, u džepove spakovao suzavac, skalpel, nož i bokser, a zatim se uputio ka Zoološkom vrtu u izvidnicu i pripremanje terena. 

08:00 ujutru

Veselo koračajući Kosovskom ulicom Saša Radulović je pratio sam sebe na gitari dok je pevušio pesmu To rade grupe S.A.R.S. A-mol, D-mol, A-mol, D-mol, A-mol, E-dur, A-mol. Iako izmoren od višednevnih protestnih aktivnosti ali i intenziteta političkih i društvenih zbivanja, pun elana ušetao je u BENU apoteku, gde su noć proveli Magi, Sonja, Milan, Čavke, Vd i Pečar.

- Hajdemo ikone beogradskog andergraunda, idemo da ispisujemo nove stranice naše istorije! Spakujte narkotike koji su vam neophodni, moramo da pokupimo i demonstrante koji sede ispred Skupštine i čitaju! - zapaljivo je izlagao Radulović.

- Vidi Radule, pored toga što smo cele noći eksperimentisali sa svim supstancama koje smo našli ovde u apoteci, pored toga što se Sonja bola u oči i sada ne vidi ništa, nadasve sam zabrinut za Magi. Već dva dana kuršlusira. Čini mi se i da većinu vremena i ne čuje. Sitne varnice joj izbijaju iz nogu a iz njenog tela kao da se čuje zvuk modema, iako interneta nigde nema. Ako nije problem, mi bismo da danas iskuliramo ovde u apoteci, skuvamo još malo džanka da se oporavimo. Mislim, ako nije problem. Ljacise su svuda, ono, ovaj grad je počeo da nas laže… - obrazlagao je Čavke, u pokušaju da se pobuni.

- Slušajte me dobro! Idemo sada da rešimo jedan veliki problem, nacionalni problem, ali pre svega veliki problem ovog grada, grada koji je nekada bio suveren i koji će biti suveren ponovo! Idemo da zajedničkim snagama podupremo ovu veliku akciju, a onda ćemo na deep webu naći rešenje za vas. Verujte mi, nećete još dugo biti hologrami, đavolje prikaze, bićete ponovo živi ljudi od krvi i mesa, ponovo ćete puniti Akademiju, ma napunićete i baštu SKC-a. Verujte mi, ja sam inženjer! - poentirao je Radulović i pomogao im da se spakuju i krenu.

Kod skupštine su, kako je već najavljeno, podigli na noge demonstrante koji su sedeli i čitali i zajedno sa njima, gazeći preko stotina mrtvih i teško bolesnih, krenuli ponosno u marš ka Savamali.

09.00 ujutru

Sa Slavije je, Nemanjinom ulicom ka Savamali, krenula mnogobrojna povorka koju je predvodio monah Antonije, kadeći prisutne suzavcem. Sledili su ga vernici i narodne patrole, članice udruženja Pravo na izbor, Boris Malagurski za kojim je držeći ga za rame posrtala MC Sajsi sa jednom slomljenom štiklom, kojoj se šminka bila potpuno razmazala jer su blokovi plakali od suzavca, kao i mnogi nezavisni demonstranti koji se nisu slagali sa mirnim vidom protesta #protivdiktature . 

09.30 ujutru

Dok se masa polako okupljala u parku Luke Ćelovića, desetak korpulentnijih aktivista rastrčalo se po okolnim ulicama i prihvatilištima kako bi izvršili građanska hapšenja i privođenja migranata. Ovu opsežnu akciju svojom kamerom beležio je i uživo prenosio Dejan Petar Zlaja. Oduševljeno je trčao za akterima, drsko rezao kadrove i, u gotovo poetskom zanosu, komentarisao akciju. Od mnogih učesnika i prolaznika je dobio kompliment da je prevazišao Mašana Lekića.

- Čekajte, čekajte polako, da stignem da snimim hapšenje, ju evo ga i brat Nogo, čekajte, ispraznila mi se baterija na gimbalu! - unezvereno je sipao Zlaja, držeći jednom rukom pljeskavicu iz koje su se prosipali prilozi svuda oko njega.

- Jebalo te gimbalo! - promrsi Srđan Nogo vadeći jednu tamnoputu ženu iz kljuse za medveda koju je postavio ispred Ekonomskog i stavljajući joj čupave ružičaste lisice na ruke.

10.00

Stotinak građanski uhapšenih migranata se su u strahu i neverici pribijali jedni uz druge i pokušavali da naprave štit za nejač. Okupljena masa je počela polako da ih izgurava iz parka na ulicu gde je čekao parkiran vozić Ćira kojim je upravljala Mila Alečković.  

- Utovaraj! - dreknula je Mila, a masa je sa svih strana počela da vuče ali i ugurava uhapšene migrante u Ćirine vagončiće. Poneki migranti su pokušali da pobegnu ili čak pruže otpor. Udarcima i tupim predmetima su onesvešćivani, a zatim ubacivani u vagone.

Monah Antonije je izmrvio nekoliko hedova vutre, zamešao sa suzavcem i tamjanom i sunuo u kandilo. 

- Ovaj grad će ponovo bacati svetla daleko! - uzviknuo je ushićeno monah i poveo kolonu ka Zoo vrtu - Vrtu dobre nade. Iz njegovog kandila počeo je da kulja gust dim, a dva momka su mu dodala još četiri baklje. Šta drugo reći osim - pravoslavni spektakl! 

Sa strane su istupili dobošari u dva reda i zabubnjali, a Antonije je otpočeo demonstraciju do sada neviđene molitvene koreografije. Brejkovao je sa bakljama, vrteo se na glavi, kadeći okupljene uz pomoć svojih nogu. Milan Mladenović je sa Ćirinog krova u loopu pevao refren pesme Ti si sav moj bol.

Migrante koji su koji su iskakali iz vozića, masa je udarcima dočekivala i vraćala u vagone. Ista sudbina je zadesila i one koji su iz vagona nevoljno ispadali.

-Proleće na moje rame sleće, đurđevak zeleni… - povede u suzama pesmu jedan od putnika iz vozića videvši šta se sprema, dok je tek nekolicina migranata spremno dočekala: - Evo zore, evo zore...

Na ulazu u Vrt dobre nade povorku je dočekao Pavle Bihali u svečanom raspoloženju. Mila je Ćiru parkirala na mesto označeno pravoslavnim krstom. Na levu šaku je navukao bokser dok je desnom vrteo nož.

- Molim za tišinu i malo pažnje! - pokušao je da umiri okupljene Pavle Bihali kuckajući nožem o bokser, a zatim otpočeo svoje svečano obraćanje okupljenima koji su i dalje pristizali u velikom broju. - Kao što znate, moja velika inspiracija su životinje, i zato bih baš danas i ovde da posebnu zahvalnost i poštu odam majmunu Samiju, koji je bio moj mentor i saborac, koji me je inspirisao da se borim protiv komunizma. Slava mu!

Okupljena masa je oduševljeno pljeskala i asinhrono ponavljala - Slava mu!

- Zato! - prekinuo je Pavle reakcije oduševljenja - Zato smo danas ovde, jer će nam životinje pomoći da rešimo ovaj veliki problem koji su nam komunistički teroristi ostavili u nasleđe još od takozvanih nesvrstanih. Danas će nam dobre životinje pomoći da rešimo problem migranata! 

Navukao je bokser, fiksirao nož i vrisnuo:

- BEOGRAAAD!!!

A zatim jurnuo ka voziću i preklao migranta koji je u polusvesti visio kroz prozor. Okupljeni su obraćanje pozdravili urlicima i krenuli da čupaju migrante iz voza, da ih seku, udaraju, vade im oči i razvlače po Vrtu dobre nade. Magi je zgrabila jedno dete, zubima mu je iščupala grkljan, a onda je Sonja otela telo od nje i nastavila da sisa krv iz rane. Neki Kurdi su živi davljeni u bazenčiću kod nilskog konja, neki Pakistanci su završili u terarijumima sa zmijama, a neke Alžirce su bacili vukovima. Saša Radulović je sakupljao razbacane delove tela kao i leševe onih koji su se u voziću ugušili, Hana Adrović mu je pomagala da s njih poskidaju nakit, a zatim su ih zajedno odvlačili lešinarima.

 

Nekoliko jezidske dece su bacili aligatoru Muji, živoj legendi Vrta dobre nade.

- Kakva ironija! - kljucala je Sonja sa špricom u sisi iz koje je curio hologramski gnoj. - Muja jede male Muje! Jel to onda znači da je Muja kanibal? - mudro se zapitala naglas, a zatim se bez svesti smandrljala u lokvu sa fokama.

- Kupačice moja! - reče razdragano foka i glavom nabaci loptu Sonji, koja nije reagovala jer je bila doživela plavi ekran i kuršlusirala.

Tokom dva sata koliko su trajale krvave orgije Milan se ponašao kao neki vaporwave gif: gličovao je, pojavljivao se, treperio i nestajao, i sve vreme pevao isto. U čitavom haosu niko nije primetio da je on upao u loop. Skoro niko, zapravo. Jefta je ceo krvavi pir posmatrao iz prikrajka i vrebao Milana. Držao je elektrošoker u rukama i čekao priliku da ga uhvati, šokira i produži trajanje perioda u kom mu je telo prisutno u ovoj realnosti, materijalnom svetu. Uspeo je da ga ščepa i ušokira kod Palmine žirafe, ali je Milan postao polusvestan i pokušao da utekne Jefti. Ganjali su se sve do Bajloni pijace gde ga je Jefta konačno stigao u ribarnici i ubacio u akvarijum, u kome je zbog kratkog spoja Milan spržio ostale ribe i napravio riblju čorbu.

- Vi možete da uzmete akvarijum i da napravite od njega riblju čorbu, ali ne možete od riblje čorbe da napravite akvarijum... Skuvali ste ribe - gotovo je! To je istorija! - prisećao se Jefta besede u Zoranovu čast koju ga je pretpostavljeni Mijatović naterao da nauči za prvi Dan Službe nakon ubistva premijera, i dodao više onako za sebe - Ma jebem li ti mater i tebi baš! - ne znajući više ni sam da li misli na Milana, Zorana ili svog smenjenog šefa.

Racku u Patku - Patka Racku. Čiji grad? Naš grad!

Čavke ovde, počeću svoje izlaganje stihom koji sam sam smislio:

“Zar čovek da doživi ovoliku blamažu
I to u svome rođenom pasažu
Tako mu i treba kad se noću bode sam
Iglu je mogo odložiti kad bude dan”

Nije mi se dalo da se u miru upokojim, sahranjen ispod CUK Imaga upijam sav džank i vinjak što prolivaju Ministri prostora i lutam tako omamljen. Ali ne znaju oni da ja i džankiran mogu da budem svedok, da je ova moja nemirna duša svašta videla…

Po prirodi sam ćutljiv tip, ne pričam puno, ali kažem šta treba i kada treba. Mislim da je vreme da progovorim i u ime cele ekipe EKV-a (osim Firčija) podržim i čestitam inicijativi Ne Davimo Beograd na, pre svega mangupskom, ali i kulturnom saopštenju povodom incidenta koji je izazvao osvedočeni folirant, siledžija i ratni zločinac Nenad Racković.

Cela ekipa, Magi, Milan, Pečar, Vd i Sonja su bili toliko zgroženi da su izvadili džank sečen sa pepelom mrtvih i pukli se u aortu. Naročito je Magi bila zgrožena, ona je svojevremeno dosta hvalila tog foliranta. Dobri Milan je pre nego što je zakljucao rekao jednu mudrost: "Ovaj grad nije izgubio time što inicijativa nije prešla cenzus, ovaj grad je pobedio zbog toga što postoji neko ko ima muda da kaže ČIJI GRAD? NAŠ GRAD!" Dozvolite da prenesem saopštenje podrške Inicijativi Ne Davimo Beograd, saopštenje koje je sastavio celokupan EKV (osim Firčija).

“Ti nisi Beograd, ne ti nisi ja, nisi beo, nisi beo
Ti nisi grad, ti nisi put, samo si dim u mojim očima.
Gledam te pogledom zmaja i ne vidim te.
Ti gledaš me i vidiš zmaja ali ne vidiš me.
Zašto Racku u Patku, misliš da si uzvišen,
Pogledi u mraku vide više nego dnevne novine
Nacrtaj krug oko sebe i u njemu ostani,
Kad u krugu voliš sebe tada bićeš uzvišen.
Zaboravi na mene, zaboravi na mene”

Kad se rodiš i umreš u ovom gradu, koji i dalje baca svetla daleko, treba da budeš svestan da je kultura jedini način da se boriš protiv šabanizma. Znam da ljacise ovo neće razumeti nikad, ali nije me briga, mogu samo da me poljube u praznu kovertu.

Sećam se kao da je bilo malopre kada je Mika Lazović radio stensil “Gabba Gabba Hey” kod mene u sokačetu i sa leđa mu prišao Džoni na longbordu, svukao mu gaće dok je ovaj završavao stensil i zabio usijanu kurčinu. Miki od šoka u trenutku ispade sprej i zazvecka, poklopac se skotrljao dole kod Kize, a ova majmunčina urla:

- TO MIKI TO, TAKO JE! OPIRI SE!

Psihički ga je jednostavno ubio. Mika je tada i umro, a onda je preko političkih veza zamenjen Radomirom, sinom poljske grofice i mađarskog Jevrejina.

Nedela ovog ljakase i sramnikabe počinju još osamdesetih godina. Dok smo mi ko svi gradski klinci svirali na Demiji i krali džank iz apoteka, Racković je bio Službin likvidator. Raportirao je direktno Ledenom. Pričalo se, Ledeni ga samo zvrcne na telefonsku govornicu u Tadeuša Košćuška i dobro poznat glas kaže: “DŽONI, ZNAŠ ŠTA TI JE ČINITI!” UDBA ga je slala i u Ugandu, ali je ubrzo bio povučen jer je komunjarama bio potreban neko za “performans” nad Đorđem Martinovićem. Na deep webu postoji i audio zapis razgovora Rackovića i Idi Amina, koji vam sada prenosim u vidu transkripta:

Racković: Moram poći sad…
Idi Amin: Idi…
Racković: Amin!

Priča se da je to Ledenom bio i prvi zadatak koji je preuzeo od Dolanca. Nije istina doduše, ono što se priča, da je Služba poslala Džonija da spreči pad Berlinskog zida. Tačno je da se Džoni odvalio od nekog čaja koji mu je Magi skuvala i istripovao na oslobođenje od komunizma i sam otišao za Berlin…heh, pa nije baš ni sam. Naime, Bagzi je tek položio za C, D, i E kategoriju i hteo je da provoza svoj novi kamion po autobahnu, a cela Juga jedna avlija, što bi reko onaj šabanski mudžos, pa se to pročulo, te su se u prikolici tog kamiona svako svojim poslom našli Duci Simonović, Ružica Đinđić i Džoni Racković. Duci i Ružica su išli u vizitu starom Habermasu, svako sa svojom molbom, a Džoni, prepaljen od Maginog čaja, išao je da vidi pad komunizma. Duci je sastavio dopis u kome moli profesora da ne podlegne Đinđićevoj slatkorečivosti, dok je Ruža išla da ga moli da pusti Zorana na vaskršnji raspust ili na vidovdansku ekskurziju na Kosmet što organizuje 1389.

“Profesore, mole te devojke, mole te devojke,
profesore, mole te devojke.
Da im pustiš na odsustvo momke, na odsustvo momke
da im pustiš na odsustvo momke…”

Pevušila je Ružica kroz zube, više onako za sebe.

Krenuo je Džoni i na Ružicu da nasrne, ali ga je Duci odvalio komunistički, onom svojom razvijenijom šakom, tako da se ovaj nije budio do Berlina. A kada se probudio, bio je potpuno razjaren, i kao prava udbaška volina odjurišao direktno na Berlinski zid i silovao jednu babu iz Zapadnog Berlina tačno na Brandenburškoj kapiji. Nesrećna starica nije mogla ni da sluti šta je čeka, jer po navici nikada nije gledala u istočnu stranu, a perverznjak je obuhvatio sa istoka i pričvrljio u tom revolucionarnom trenutku.

Služba je naravno saznala za ovaj skandal, i u želji da zaštite svog agenta, uneli su virus u kompjuter, koji je izmenio Džonijev dosije i pripisao mu svakakva junaštva po Berlinu ‘45. Tako ovaj šaban ne samo da nije kažnjen, nego su ga komunjare Slobodanka Gruden i Nebojša Čović nagradile i Partizanskom spomenicom, a dodeljen mu je i stan na Dorćolu u kome će on kasnije spremati svoj čuveni čuburski ajmokac od mrtvih riba iz kanalizacije. Da ne spominjemo da je jedna od tih riba bila i Milanova riba sa mikrofona.

Oko ovoga je pukla bruka u celom gradu. Čak smo i mi EKV, naravno bez Firčija koji je tu bio potpuno beznačajan, pravili fanzine "ČIJI GRAD? NAŠ GRAD!" Imali smo i fleš mob akciju ”STAVI GAN NA ČELO” u gradskoj skupštini, uleteli smo na zasedanje i svi se pukli u čelo džankom. Želeli smo da prenesemo poruku da je ovo naš grad i da je dosta bilo lažnih nagrada i dodeljivanja stanova, dok se mi bodemo i sviramo po najgorim rupama. Bez lažne skromnosti ću reći da je ova naša akcija imala jak uticaj na gradske vlasti. Nisu mu baš oduzeli stan na Dorćolu, ali su mu oduzeli Partizansku spomenicu i dodelili je Matiji Bećkoviću.

Na svečanoj dodeli Partizanske spomenice Bećkoviću, Džoni je bio toliko besan i zavidan da je ukrao gaće Margit Savović. Margit je odmah htela da to iznese pred pokrajinski sud, ali se Slobodanka Gruden ponovo založila za udbaša i naredila Margit Savović da “okrene sve na kemp”. Tako je Margit i napravila novu feminističku struju unutar partije, struju uspešnih žena bez gaća, a kemp je stigao u Beograd.

Nažalost, Džonijevi performansi imali su nekada i smrtni ishod. U zimu 1992. ukrao je tenk sa Kalemegdana i zapucao pravo u Slavoniju. Da, to je taj tenk na koga je jurišajući naoružan samo srbosjekom, život izgubio goloruki Ivica Čuljak - Kečer. Usput su tenk Hrvati obasipali cvećem, što po navici, a što zbog toga što se ludi Satan previše osilio i pokrao sve zihernadle od Popovače do Vinkovaca. Zenge više nisu imale čime povijati bebe i ubadati Srbe, pa je ovaj Džonijev gest došao kao spas u zadnji čas. Tim istim tenkom krvoločni udbaš je nastavio dalje i stigao do Prijedora gde je čekao da pijani četnici popadaju i onda opštio sa leševima, ostacima i već silovanim devojkama, a onda je tako u Doboju greškom silovao i jednu Srpkinju, zbog čega ga je Arkan odveo u svoj privatni vojni sud u Erdutu. Prljavi udbaš je i odatle uspeo da se izmigolji zahvaljujući Nebojši Čoviću, usput ukravši u Bijeljini jedan zamrzivač sandučar za veliki stan koji su mu crveni dodelili u centru Beograda. Postoji i transkript njihovog razgovora procureo iz tajnih dosijea Udbe:

Čović: Jebi ga Džoni, nema dalje od ovoga, Arkanu sam morao da tražim uslugu, rekao je da može ali da mu dozvolim da se jedan dan zajebava po Novom Pazaru. Moram te raščlaniti.
Džoni: Znam, Ćoki, preterao sam. Poneo me rat i art. Sve mi se uskomešalo.
Čović: Džoni, uzmi treniraj nešto. Posveti se sportu.
Džoni: Ćoki, sviđa mi se longbord.
Čović: U redu. Napraviću ti skejt park.

I sada ljacise misle da je Džoni neki tako ćaknuti urbani tip što vozi skejt po gradu. E pa ljacise možda treba malo više da slušaju šta imaju da kažu ljudi iz arta.

Pouzdano se zna da je Džoni, iako odavno penzionisan u Službi, više puta napadao i fizički nasrtao na alternativne ali i priznate umetnice i umetnike, a takođe se zna da je Džoni prvi taj šaban koji će da nasrne na nešto što je urbano nasleđe ovoga grada, a to je Savamala i objekti u Hercegovačkoj ulici. Te kobne noći, on je nosio fantomku. On je silovao portira i pri tom činu skinuo fantomku sa svoje glave i navukao nesrećnom čoveku na glavu. Usled takvih trauma čovek je podlegao povredama. Zašto? Zato što je Džoniju bila potrebna poljana da skejta blizu reke. Zato što nije mogao više da podnese da klinci u skejt parku voze bolje od njega.

Ne kažem, umeju i žene da budu seksualni nasilnici, evo baš pre nekog vremena Branko Dimitrijević dođe na vinjak do mog pasaža, sav zarozan, preobukao se u žensko, suzama briše štikle i kroz jauke priča kako ga cave previše spopadaju jer je isti otac.

- Ubiće me Branke ako se to nastavi! - kukao je.

Popio je pet-šest unučića vinjaka, a onda je Dobrica došao i doneo mu zoloft da se malo opusti i zaboravi na tugu. Govorio mu je da će ući u gradsku skupštinu i da će doneti uredbe koje će ga zaštititi od nasrtaja napaljenih sojki ali je Branko bio neutešan. Posle nekog vremena naiđe Džoni Racković i vide neku žensku priliku, malo nacvrcanu. Priđe i upita: “Treba li neka pomoć lepojko, znaš radio sam performans malopre, hoćeš cigaru?” Branko ne odgovara, grlo mu se steglo, ni glasa da pusti. Džoni se nasmeje, natapira kosu, pljune u dlanove i obriše ruke o Brankovu suknju. Branko se ne buni, vidim nije mu milo, ali ćuti. Verovatno misli, ako ništa ne govori ovaj ludak će da ode kući, svojoj ženi. Kad, ne lezi vraže, Racković vadi budalu, pljune opet u šake da ga nakvasi i nanišani pravo u Branka. Glavić mu se sijao ko LED sijalica na mesečini, kada je počeo da urliče i da mu cepa suknju. Nije prošlo mnogo, Racković je ispuštajući zverske krike prodirao u mladog Branka, koji je plakao i smogao snage da uzvikne: “Nisam!”

PLJAS! Ošamario ga je Džoni prstenom po goloj guzici i nastavio da zapinje ko volina. Nozdrve su mu se raširile, para je izlazila iz njih a Branko je plačući vikao “Nisam gej, nisam geeej!”

Racković ga tad udari skejtom i obori na zemlju, doživevši vrhunac po Dimitrijevićevim naočarima.

Slučaj Bambi

Nekolicina korporacija, preduzeća, malih preduzetnika, istaknutih ličnosti i privatnih lica sastavilo je apel za preispitivanje takozvanog „Slučaja Bambi”.

Naime, dvoje urbanih umetnika, Maja Atanasijević aka Zipa Yoma i Mihajlo Jovanović aka Dunduew Meowcove, pokrenulo je kontroverzan umetnički projekat, pod nazivom „Just Bambi”. Već nekoliko meseci ovaj artistički dvojac skreće pažnju kako kulturne javnosti, tako i organa reda na svoj stav koji pokušavaju da izraze provokativnim erotsko-bizarnim performansima na kultnim tačkama klupske mape ovoga grada.

Ni obični građani, nisu nikako mogli ostati ravnodušni, kada su na web stranici http://just-bambi.tumblr.com/ i Fejsbuk stranici http://www.facebook.com/pages/Just-Bambi/200227866773280? ref=ts&fref=ts osvanule fotografije na kojima dominira, za neke, sporan sadržaj, uslikane u postmodernističkom maniru.

"Ovim putem mi svoju filozofiju i stav bacamo sistemu pravo u kičmu. Pičkice sa sela koje ovo ne razumeju, mogu samo da nam nalakiraju nokat na srednjem prstu!" - odlučno je odbrusila M. Atanasijević.

Budući da je apel u proteklih nekoliko dana bio u žiži interesovanja javnosti, odlučili smo se da ga prenesemo u celosti:

Apel za pokretanje tužbe protiv kreatora projekta Just Bambi

Obraćamo se široj javnosti u nadi da ćemo naći interesovanja za adekvatno preispitivanje svih okolnosti pod kojima je nastao sporni projekat Just Bambi i intencija njegovih kreatora. Mi, dole potpisani, smatramo da ovaj projekat površnim i lascivnim sadržajem i nadasve plitkim provokacijama dovodi u pitanje verodostojnost naših korporativih i ličnih identiteta. Dalje smatramo da ovakvo grubo kršenje autorskih prava i intelektualne svojine, kao i poigravanje sa zaštićenim imenima i simbolima u javnosti ne sme biti tolerisano i da se pojedinci koji stoje iza ovog sramnog čina moraju pozvati na odgovornost. Usled popularnosti ovog projekta profit korporacija koje zapošljavaju najviše ljudi u Srbiji doveden je u pitanje. Izlišno je govoriti o duševnom bolu i nepovratno narušenom ugledu onih koji ovu ljupkuživotinjicu imaju u sklopu svog ličnog identiteta.
Potpisnici:
Disney Serbia D.D.O.Preduzeće „Bambi”, Požarevac, D.O.O.Prodavnica dečije konfekcije „Bambičak” iz Sopota
Dečija vaspitna ustanova „Lane” sa Zvezdare
Kazneno-popravna ustanova za decu do 5 godina „Nevaljali Bambi”S.T.R. „Bambi – obuća za djecu i mlade”, Varaždin
On-line magazin Bambi Magazine Inc. http://bambimagazine.com/
Vivijen Vestvud (ispred Malcolm McLaren Inc.)
Instrumentalni ansambl Bambi Molesters iz Zagreba
Bambi iz vokalno-instrumentalnog sastava Darkwood Dub sa Dorćola
Bambi iz Šlica
Dejan Bambulović

Ivan Fece Firchie (pretendent na autorska prava EKV)
Minja Subota

Na press konferenciji održanoj u Studenskom kulturnom centru, 29.12.2012. okupio se veliki broj domaćih i inostranih zvaničnika, novinara i zainteresovane javnosti. Okupljenima su se obratili potpisnici apela, istoričar umetnosti Nikola Kusovac i psiholog Žarko Trebješanin.

 „Nemam reči da opišem koliko se jadno osećam. Zamislite kada je majka u mojoj sobi na otvorenom brauzeru zatekla jednu od fotografija iz ovog nakaradnog projekta... Ja nisam mogao svojoj rođenoj majci da dokažem da nemam veze s tim.

Starica je mislila da je Bambi sinonim za ugled i uspeh u andergraund izdavaštvu. Mislim, nečuveno.” – ljutito je rekao Bambi iz Šlica.

„Samo crvenom mozgu jedne komunjare bi moglo na pamet da padne nešto ovako

bolesno” – parafraziramo Bambulovićevu ogorčenu reakciju

Tada se oglasila i uspešna mlada portparolka Preduzeća Bambi Požarevac D.O.O, Irina B. Marković, rečima: „Očekujemo od pravosnažnih organa da reaguju brzo i efikasno, budući da ovaj incident može imati dalekosežne posledice. Navela bih opasnost uticaja na naše najmlađe potrošače, koji će usvojiti jedan izvitopereni obrazac prikazivanja bambija i, što da ne, naš glavni proizvod, plazmu, povezivati sa lajfstajlom narkomana i devijanata. Sačuvaj Bože! Evo i ja kao majka ne mogu mirno da spavam.”

Posetioci konferencije su sve vreme očekivali dolazak Vivijen Vestvud, koji se izjalovio iz objektivnih razloga. Izvori bliski zaostavštini Malkolma Meklarena su nezvanično potvrdili da je proces dobijanja vize bio znatno otežan.

Među potpisnicima, ipak, najgrlatiji je bio nekadašnji bubnjar urbanog beogradskog rok sastava Ekatarina Velika, Ivan Fece Firchie. Fece je kreatorima projekta Just Bambi pretio nasiljem, kletvama i silama elementala i podsetio da se veoma popularni urbani sastav EKV, u filmu "Tajvanska kanasta", pojavio u ulozi popularnog urbanog sastava Mrtvi Bambi, a zatim na svom Ajpedu pustio sledeći klip:

Nakon ovog klipa Firchie je pustio i ovaj klip na svom Ajpedu:

Gromoglasan aplauz prekinuo je radosni usklik Minje Subote: "Po jedan Bambi za sve!"

Insajderi C43 i C39

Srpska piramida čuva od smaka sveta ali ne i od cava

"Ako hoćeš da preživiš smak sveta, ti onda idi na Rtanj" - kaže stara mudrost. A kako preživeti šabaniste, sivilo i komunizam devedesetih nijedna mudrost nije otkrivala.

Tih devedesetih...

Pao je zid...

Zavesa se digla...

Sunce je zasijalo...

U rokerskim krugovima po Beogradu uveliko se govorilo i prepričavalo o fenomenu gazda Kokana sa Rtnja, koji je primao beogradske rokere kod sebe na imanje, što zbog rehabilitacije, što zbog edukacije u borbi protiv komunaca i šabana. Kako je Magi još početkom osamdesetih postala ozbiljna vernica, devedesetih je znala o pravoslavlju isto koliko i Patrijarh, ali je za razliku od Patrijarha, znala ponešto i o alternativnoj religiji, medicini i filozofiji. Iz dana u dan, sve više je insistirala da svi đuture idemo kod gazda Kokana, stondirajući i kljucajući je buncala o tome, a kada je jednom prilikom završila na odeljenju za reanimaciju u Urgentnom centru, prve reči su joj, kada se probudila iz kome, bile Kokan i Rtanj. Shvatio sam da je to sve od velikog značaja za nju i rešio da nagovorim ekipu da za Magin rođendan svi zajedno odemo na Rtanj kod gazda Kokana. 

Sveže martovsko jutro. Koračamo urađeni Magi i ja, ubrzanim korakom. Došao je dan. Idemo na Rtanj. Parking iza Sava Centra. Beogradski rokeri se gužvaju oko crnog autobusa sa ćiriličnim natpisom SRPSKA PIRAMIDA PROTIV ŠABANIZMA. Magi se raznežila. 

Od naših, prvi smo stigli Magi i ja. Pečar, Vd i Čavke su se pukli nekim lošim horsom i nisu mogli da drže otvorene oči, pa su zvali Sonju da im nacrta oči na kapcima. Tako urađeni i ograničenog vida rešili su da se trkaju. Sonja je kaskala za njima i vukla Gileta i Đileta. Firči je došao poslednji i bio prilično nevoljan. Istini za volju, jedva smo ga ubedili da krene sa nama.

Vođa puta je trebalo da bude Bora Čorba, ali se on toliko uroljao, da su mu izanđali sfinkteri popustili skroz, te se uneredio po Oliveru Mandiću, Džeju i Arkanu. Umesto Bore, vođa puta je bio Nebojša Krstić, a spomenuta četvorka je otišla u hotel Intercontinental da se opere. Laknulo mi je kada sam video Džeja da odlazi jer Magi nije baš volela Cigane, a u ludilu droge dok je bila trudna i pucala se u pupčanu vrpcu je umislila da joj je beba poslala poruku da je Džej Jevrejin, a Jevreje je baš mrzela. 

Krstić je puštao dobar gitarski zvuk tokom celog puta. Na toj listi autobuske vožnje našle su se numere jedne Dženis Džoplin, Džimija Hendriksa, Stounsa, Nirvane, Čorbe, Ritma Nereda, a kada je Krstić pokušao da nam pusti Sunny Day Real Estate, Magi je dobila napad intenzivne mržnje prema homoseksualcima i izgrizla Krstića po obrazu. Osim ovog incidenta, put je protekao prijatno i bezbedno.

Impozantno imanje gazda Kokana odisalo je evropskom otmenošću, ali i srpskim gostoprimstvom. Od kada se vratio iz Republike Srpske Krajine, gazda Kokan je hodao u povijenom položaju a štap mu je postao nerazdvojni drug. Spljošteno stopalo i trnje pod noktima i dalje je ovog dobričinu podsećalo na Balvan revoluciju, na trenutak kada se noseći balvan za barikade zapričao sa Dobricom Erićem i jednostavno ispustio taj isti balvan na sebe.

Gazda Kokanove redare su spremile ručak koji je ovaj podelio nama, a džank i hors smo poneli sami od kuće. Ručak je otvorio malim, ali prikladnim govorom:

"Mnogi kažu da je ovo što ja zastupam fašizam. Šta to mene vuče ka fašizmu? Još od mladosti sam bio sklon naglim političkim preokretima. Ljotićev ZBOR nije bio dovoljno suštastven za mene. Kažu da sam fašista, a pomogao sam jednom komunisti. Čak i jednog Ciganina nisam ubio, a mogao sam. Oskar Davičo je ubio tri srpska pesnika Branka Miljkovića, Lazara Vučkovića i Blaža Šćepanovića. Poslednja dvojica su bili sa njim na čamcu, a jedino je Davičo znao da pliva, a čamac se, gle čuda, po mirnom vremenu, prevrnuo, spasio se jedini plivač, a na dnu jezera pronađeni su zagrljeni neplivači Lazar Vučković i Blažo Šćepanović. Ničeg homoseksualnog nema u tome! 

Braćo i sestre, rokeri i rokerke, mi danas imamo mnogo ozbiljniji problem od komunizma, mi se danas, nažalost suočavamo sa šabanizmom, koji za posledicu ima homoseksualizam i Grand. Moramo se ujediniti i svim silama se suprotstaviti takvom jednom trendu. Uz moj Piramida Sistem Protiv Šabana, skraćeno PSPŠ, i kratku obuku bićete u mogućnosti da se pod svetlostima velegrada borite sa šabanima i pobedite. Imamo podršku od rokera iz Češke i Ukrajine. 

Sada ćete mi, braćo i sestre, na papiru napisati vaše ime, prezime, obrazovanje i zanimanje, a onda ćemo obedovati zajedno. Nakon ručka ću vam pokazati spavaonu i ostale zgrade, po kojima ćete biti raspodeljeni u odnosu na delatnost i gde ćete doprinositi našoj borbi protiv šabanizma. Komponovanje, pisanje, prevođenje, dizajn - naći ćete način da doprinesete. Svake večeri u 20 časova, rad se obustavlja i srećemo se ovde za velikim stolom. Horsa, džanka i džibre će uvek da bude za sve. To vam ja domaćinski garantujem. Živeli!"

Pored velikog drverta u centru dvorišta bio je privezan vuk Boža. Božu je gazda Kokan našao kao povređeno štene, usvojio ga i dresirao. A kada je ovaj porastao i dobio impresivnu lepotu i veličinu, dobio je i mesto u sredini dvorišta, u krošnji velikog hrasta, gde se i gazda Kokanov sto nalazio. To je bila njegova letnja kancelarija. Pod tim hrastom i za tim stolom gazda Kokan je svršavao poslove, primao posete, izdavao naređenja, plaćao i naplaćivao, kafenisao, rakijao, a Bogami i decu pravio. Boža je preko dana bio vezan, a u prvi sumrak bio je puštan da čuva kuću, dvorište i one koji su se zatekli u njemu. Gazda Kokan je Božu naučio još i da sluša rokenrol i napada šabane i Cigane. Zaklao bi par šabana na poselu, a onda je tužno gledajući gazda Kokana, trpeo grdnju pred komišijama, znajući da mu je glava sigurna dok god mu je gazda živ i zdrav.

Nakon ručka svi smo bili u krizi i morali smo hitno da se puknemo. Saopštili smo to gazda Kokanu i on je pokazao puno razumevanje za nas, ali samo tada, jer još nismo dobili zadatke. "Kada budete bili raspodeljeni po odeljenjima i zadacima, džankiranje ću kontrolisati isključivo ja." - nasmejano je nastavljao naš domaćin. 

Nije prošlo puno vremena a redare su donele gazda Kokanu spisak i on je počeo da nas proziva po imenima i raspoređuje. Magi, Vd i Pečar su dobili da prevode Musolinija i Kurjanoviča, Sonja i ja smo dobili da buemo lični animatori gazda Kokana, Đile i Gile su dobili dizajn propagande, ostali su bili raspoređeni po proizvodnji, štamparijama, kuhinjama... Jedino Firči nije bio kvalifikovan ni za šta i on je poslat da bleji sa Božom i da mu preko kasetofona pušta četničke pesme, jer je to ovaj obožavao. Zavijao bi od radosti i igrao u krug.

Dani su prolazili, a mi smo učili, radili i doprinosili PSPŠ-u. Svake večeri gazda Kokan bi nam dao horsa i džanka. Nama, koji smo bili zaduženi da ga animiramo, davao je džanka i preko dana i uveče. Jednoga dana shvatio sam da Firči spava na poslu i da Boži pušta uvek jednu te istu kasetu, i da je vuk postao malo smoren. Primetio je to i gazda Kokan i te večeri nije dao Firčiju ni džanka ni horsa. "Ta ja se ionako foliram da se drogiram iz ljubaznosti, da vas ne bih uvredio. Ako zaista hoćete da me platite, platite mi standardnu dnevnicu, to bi mi značilo, a vi ne biste osetili." - obrati se Firči bojažljivo. "Kako te nije sramota da pomisliš da treba da ti platim rad. Tebi treba da je čast što si ovde, što me poznaješ i što se borimo na istoj strani. Ispao si žešća cava!" - povika gazda Kokan, sobali Firčija na zemlju a zatim ga uhvati za kosu kako bi ga ponizio pred svima nama. "Cava znači tražiti dnevnicu, cava znači ne džankirati se. Ali nije Firči najveća cava ovde. Postoji ovde još veća cava među vama!"- grmeo je gazda Kokan. Goreli smo od želje da saznamo ko je veća cava od Firčija, ali smo se malo i pribojavali. Tenzija u vazduhu je rasla. "Najveća cava"- ljutito je nastavio gazda Kokan -"među vama je Sonja Savić. Ona neće da radi ništa teško, a uzima malo po malo džanka i od mene i od drugih. Ona je došla da se ovde drogira a ne da duhovno napreduje." Gazda Kokan je držao glasnu i ljutitu pridiku svima nama držeći za kosu Firčija koji je ležao na zemlji uplakan: "Ponavljajte za mnom sada, braćo i sestre rokeri. Odbacujem mediokritetstvo kao vrhovništvo, odbacujem i borim se protiv onečovečenih, obezduhovljenih, razbraćenih, raskumljenih, neposta i sličnih duhovnih konstelacija. Možda smo ćutolozi, ali naš zid tišine zaziđuje sve šabane" 

Sonja je ustala i klekla pred gazda Kokana, dok je ovaj i dalje držao uplakanog Firčija za kosu. Dao je Sonji znak da ustane i naredio joj da ošamari Firčija zato što je Hrvat. Sonja je tako učinila i bilo joj je donekle oprošteno.

Međutim, Kokanova žena Jelena je shvatila da Firči nije baš čistokrvni Sbin i pitala svoga muža:

-Gde nađoste ovog Hrvata? Šta ćete sada sa njim? Ako ostane uništiće nam srpsku esenciju!

Držeći Firčija za rep, gazda Kokan reče svojoj ženi koja mu je rodila devetoro dece:

-Slušaj, ako ti nešto ne odgovara sve znaš: Moja avlija - tvoja kapija! Fece ostaje ovde.

Tada sam shvatio da sam bio prestrog prema Firčiju i da je Sonja Savić zaista veća cava od njega.

-----------

*kratak odlomak iz neobjavljenog posthumnog autobiografskog romana Milana Mladenovića pod nazivom DEČAK I GAN U VODI

Gabriela

U današnje vreme, ako si rok zvezda i imaš devojku ili ženu, mnoge devojke će nastojati da joj preotmu to mesto, čak i ako je uopšte ne poznaju. A ako je i ta tvoja devojka talentovana i popularna rokerka, onda ostale kao harpije nasrću, naročito one neostvarene umetnice. Nekad mi se zapravo čini da me slabiji pol ni ne primećuje, ali kada me vide sa Magi, furaju na mene kao omađijane.

Bio je vedar, ali prohladan novembarski dan. Vd, Magi i ja smo smućkali džanka i horsa što nam je ostalo i pukli se. To me je dovelo u raspoloženje za neku džemku, ali Magi i Vd nisu hteli da čuju. "Šta će nam muzika sada, kada gledamo Muzičku slagalicu?", siktali su na mene. Šta ću, ja nabacim rokerku na sebe, đitru na leđa i uputim se u BIGZ kod Lame na džem sešku.

Oštar vetar mi je šamarao lice dok sam džankiran lebdeo ka BIGZ-u. Čini mi se da sam i doleteo do šestog sprata, bez upotrebe lifta i sa entuzijazmom sam se kretao ka Zmajevom gnezdu, kada sam prvi put ugledao nju, Gabrielu.

Frizura joj je bila urbana, moja matora bi rekla, tifusarska, garderoba malo štrokava i vrećasta, crno ispod noktiju... Sedi na podu i puši u zanosu. Jasno je da je umetnica, jasno je da je iz Beograda, jasno je da je iz gradske priče. Videvši me priđe mi i toliko me snažno zagrli da sam morao da je odgurnem i bacim. Ustane ona, i ponovo mi priđe. Guta me očima i smejulji se. 

Pričala je o sebi, umetnosti, šabanima, posledicama otomanske okupacije. Pričala je sa žarom prave umetnice dok se oko nje širio taj dobro poznati zadah onoga ko hvata zmajeve. Tek je bila napunila četrdeset, i kao i svi mi, nije imala pojma šta će sa sobom. Znala je samo da se protiv šabanizma mora nešto preduzeti.

Saznao sam i da živimo dosta blizu i da idemo na istu šemu u Barajevo. Nije bila lepa, a ni privlačna, ali je bila urbana i prezirala je komunjare.Još kad reče da ima malo horsa i da možemo da se puknemo kod nje u ateljeu, nisam mogao da odbijem.

Idemo tako ulicama, ona ne prestaje da priča viceve o Ciganima, insistira da me drži pod ruku. "Nemoj tu ruku, tu mi je vena prsla" - kažem joj. Ona ne čuje šta joj pričam, stisla inficiranu venu, ne prestaje da priča viceve, kikoće se sama sa sobom i guta me očima. Da nisam na horsu, bilo bi me malo blam, ovako, nije me bilo briga.

Kada smo stigli kod nje u atelje, tamo je već sedeo neki brka i glasno sam sa sobom razgovarao o Endiju Vorholu i Salvadoru Daliju. Atelje je bio prostran i bio je podeljen na nekoliko prostorija. Bilo je jako prljavo. Bio sam zadivljen činjenicom da Magi nije najprljavija osoba na svetu. Seo sam sa brkom, a Gabriela je otišla u jednu od susednih prostorija. Brka je isto prezirao šabane i borio se protiv šabanizma. Iznosio je zanimljive teze o bodljikavoj žici oko Beograda, o elektrošokovima kao načinu zastrašivanja seljobera, o tome kako se za vreme nemačke okupacije znao red, uprkos svemu tome, meni su njegovi brkovi delovali šabanski. Nisam mu to, naravno, rekao. Čekao sam Gabrielu da se vrati pa da se puknemo.
Vrata od sobe se otvoriše i pojavi se ona, u helankama i tunici, sa štiklama tankim poput igle. Neuspešno simulirajući ženstvene pokrete, prigušila je svetla i počela da pali sveće. I u tom polumraku videh da je Gabriela, bogami, guzara.

"Mače, nadima mi se" - kroz brkove ljubomorno procedi brka, a ona se hladno nasmeja i priljubi se uz mene na sofi i iz dekoltea izvadi kesicu punu horsa. "Kuvamo?"-upita. I brka i ja klimnusmo glavom u znak odobravanja. Dok je mlela hors jednom rukom, masirala mi je slabine drugom. Brki se to nije svidelo, pa je rešio da okrene na šalu, te poče da priča viceve: "Zašto se Džej bavi pevanjem? - Zato što nije mogao da dosegne do trafike." Ona izbaci jedan lažan kikot, on zasuče brke. Blaga neprijatnost u vazduhu. Ganovi se hlade. "Ja volim mlak gan, nemoj da mi se suviše ohladi" - rekoh, "Razumem i nije mi teško" - ko iz puške odgovori ona. To mi se svidelo. Insistirala je da me onda pukne. Vene su mi bile raspadnute i bilo me je malo sramota, ali videh onda da ni njen vaskularni sistem nije bio u boljem stanju, i zato se bola direktno u srce. Brka se bo u facu, u neku venu ispod brkova. Sve je počelo da dobija smisao. A ja sam počeo da razvijam simpatije prema toj fizički nesimpatičnoj ženici. Dugo smo još sedeli u noć i razgovarali o gradu i sceni. Brka nije hteo da nas ostavi nasamo, a Gabriela bi se trljala o moje slabine kad god ne bi stondirala. Otišao sam u zoru. Magi i Vd nisu ni primetili da sam igde otišao. Legao sam u krevet i mislio o Gabrieli. Kako su samo šarmantni ti njeni prljavi nokti, kako ona samo otmeno ali i mladalački puši te cigarete, kako se samo slatko kikoće kada priča viceve... Nadao sam se da ćemo se sresti ponovo, jer se zbog Magi nismo mogli čuti telefonom.

Nekoliko večeri kasnije, sreo sam u Sremskoj Olju Bećković i krenuli smo zajedno na Demiju. Olja je, kao i svaki put kad bismo se sreli, žalila što nije došla na žurku, te noći kada sam se smuvao sa Magi. "Da sam došla te noći, ti bi sada bio moj dečko" - kroz seksi smeh je dobacivala. Magi je, istini za volju, bila jako ljubomorna na Olju. Znala je za Oljina osećanja prema meni i nije blagonaklono gledala na moje susrete sa Bećkovićevom. Olja je te noći izgledala super. Duga kosa joj je padala preko leđa, a divna brazda je delila njene sike. Kratka crna suknja od skaja samo što nije pokazivala ribicu. Atmosfera na Demiji vesela. Svira Električni orgazam. Cirkamo pićence i smejemo se, kad primetim Gabrielu kako ide prema nama. Sama. U momentu mi sine ideja i šapnem plan Olji koja me skapira brzo kao munja i kaže: "Sve za tebe, Miki!"

Već sledećeg trenutka ljubimo se Olja i ja. U usta. Jezikom. Strastveno. Nailazi Gabriela i zastaje i gleda u nas. Ne smem da je gledam da ne ukapira igru. Ljubim se sa Oljom još par minuta na sred Demije. Ovakvo ljubljenje grad ne pamti. Olja ima šlifa, nije nevinašce. Kad smo završili, svi aplaudiraju. "To kume!"-čuje se negde iz gužve.

Na izlazu iz Demije stajala je ona, Gabriela, i čekala me. Nije to rekla, ali sam znao da je tako. Kako sam je prišao, tako me je privukla k sebi i gurnula jezik u usta. "Imam za taksi, idemo kod mene u atelje" - bez oklevanja reče. 

Ponovo prljavi atelje. Roknuli smo se. Dobar hors. Skinuli smo se goli. Kleknula je ispred mene i stavila ga u usta. Morala je malo da pripomogne tim prljavim prstićima. Draži me i gleda me u oči. "Vidim ja, Gabriela, ti si diplomirala seks" - našalih se. "Večeras ću da specijaliziram" - dodade ona. Milujem je, stiskam joj dude i ljubim guzu. Malo je prljava. Nije problem, navikao sam na to sa Magi. 

"Ovo je kao najlepša solaža, a mi smo kao dva rok delfina", pomišljam dok se uvijamo u strasti. Šutka delfina tačnije. Ulazim u nju, šapućem joj bezobrazluke na uvce, sa malo seljačkim naglaskom da je zasmejem. Ona se smeši i stenje. Sve je bilo kao rapsodija dok nije kihnula i ispljunula krvav zub na moj stomak. Zastao sam, nisam znao šta ću. Ona se snašla, dobro se dosetila. Vratila je taj zub u usta, a onda ga jezikom gurnula u moja usta. U tom ljubavnom zanosu, taj zub je kao bonbon prelazio preko naših razigranih jezika iz usta u usta. Nikada tako nešto nisam ni čuo ni doživeo. 

Pred zoru sam se spremao da odem kući, ali smo se dogovorili da zajedno idemo na Giterijadu u Zaječar.

Došla je i Giterijada, i Gabriela i ja stigosmo u Zaječar. Ovde veselje, haos, svira rokenrol. Gabi otkačila potpuno. Obukla je suknju-pantalone i rokerku sa resama. Igra u transu, guzica ko doboš. Gile i Đile mi iz gužve namiguju, i pokazuju palčeve u znak odobravanja. Firči se pravio da me ne poznaje. 

Meni je ovo deseta godina na Giterijadi, ali Gabrieli je prvi put. Odlazimo kod gazda Velje, kod koga noćim svake godine. "Čiča, doveo sam devojku!" - vičem ja gazdi. "Ako, ako deco. Bogu hvala." - odvraća stari dobričina sa kokardom na šajkači.

Popodne, velika vrućina, skoro svi ukućani spavaju, a ja sa Gabrielom obilazim štale. Vidimo rasnog bika, a Gabriela mu fiksira velika jaja, nedaleko je i ždrebac-pastuv. Gabriela nesvesno radi usnama i trlja mi se o slabine. Izlazimo iz štale i začas se skinemo goli i odemo u seno. Surduknem joj ga otpozadi. Miriše seno. Romantika. Arhaičnost. Dudla mi klip kao da ga nikad videla nije. Slatko joj. Istresao sam ga i po njoj i po senu.

Voleo sam kod Gabriele što, za razliku od Magi, nikad nije svršila. Nije insistirala na tome. Važan sam bio ja. Toliko mi je bilo lepo da sam poželeo da je oplodim.

Izlazimo predveče i naletimo na brku. Ona sramežljivo spusti glavu. "Sad ti je bolji njegov tvrd kurac, nego da te ja šašoljim mojim mlitavim. Kurvo! - zasikta brka. Meni krv proključa. "Tako se ne razgovara sa slabijim polom", odbrusih mu i pljunuh ga u brk. Gabriela mu pokaza srednji prst i odosmo u gužvu u rokenrol.

Dok smo se probijali kroz gužvu shvatio sam da nije bilo Olje Bećković, mi verovatno sada ne bismo bili zajedno na Gitarijadi. Olja mi je pomogla kao da mi je rod rođeni jer da nje nije bilo ne bih osvojio Gabrielu. "To Oki, to Miki" - trijumfujem u sebi.

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

*kratak odlomak iz neobjavljenog posthumnog autobiografskog romana Milana Mladenovića pod nazivom DEČAK I GAN U VODI

Barajevo

Došlo je vreme da vam otkrijem još jednu tajnu i odagnam još jednu zabludu. Znam da mnogi od vas obožavaju moju pesmu "Sarajevo", pa evo i cele priče o toj pesmi.
U vreme kada je nastala pesma, imao sam jako dobru šemu za hors u Barajevu.

Zima je bila i stalno sam se probijao kroz blato i sneg. Kada sam odlazio tamo nervozan i u krizi, sve mi je to bilo gadno, ali kada se uradim tamo i vraćam se nazad za Beograd, nalazio sam neku lepotu u svemu tome. Poetika mešanja ta dva elementa, zemlje (blato) i vode (sneg) mi se tada činila tako bliska, gotovo kao da se dešava meni samom. Svaki put kad bih odlazio tamo, dešavalo mi se isto; odlazio sam nervozan i rastrojen, roknuo se tamo i vrćao se opčinjen i očaran tim jednostavnim pojavama kao što su blato i sneg, ostajao da čučim hipnotisan negde pokraj puta i dolazi sebi sa injem na očima. Nekoliko puta sam imao ozbijne promrzline.
Tako sam i napisao pesmu o svemu tome:

BARAJEVO

Barajevo, kristalna sećanja
Barajevo, od blata i snega
otari mi inje sa očiju i čela
izađi iz mene, izađi iz mene

Pusti oči da vide još ovaj put
pusti uši da čuju još ovaj put
Barajevo

Bara_jevo_oo_oooo_oo_oo

Barajevo, kristalna sećanja
Barajevo, od blata i snega
Izbriši mi inje sa očiju i čela
Izađi iz mene, izađi iz mene

Pusti uši da čuju još ovaj put,
Pusti oči da vide još ovaj put,

Barajevo, Barajevo, Barajevo, Barajevo
------------------------------------------------
Kada je Magi videla ovu pesmu, potpuno je pobesnela i bacila mi je pesmaricu u akvarijum. "Mi se ovde borimo protiv šabana, šunda i predgrađa, a ti pišeš pesme o vukojebinama kraj beograda, što ni telefon ni internet nemaju! Zabranjujem ti da uzimaš taj seljački hors, potpuno te je izmenio. Gotovo da te ne prepoznajem više" - vikala je Magi na mene plačući.
Nisam znao šta da radim. Jasno mi je bilo da je Magi u pravu i da su moje emocije samo niske strasti i ništa više. Bio sam spreman da bacim tu napisanu pesmu, kada su mi Vd i Čavke predložili reč "Barajevo" zamenim rečju "Sarajevo".

------------------------------------------------------------------------------------------------------

*kratak odlomak iz neobjavljenog posthumnog autobiografskog romana Milana Mladenovića pod nazivom DEČAK I GAN U VODI

Kako je SIDA došla u ovaj grad

Sigurno ste svi čuli podatak da smo se svi mi, i ja, i Magi, i Sonja, i Vd, i Čavke, i Pečar zarazili iste noći od istog šprica. Dugo se samo spekulisalo o tome, ali sada ja potvrđujem da je to istina. Evo kako se sve odigralo.

U to vreme

smo počinjali da se družimo sa Žikom Todorovićem, koji je za nas tada bio svetski čovek. Znao je fore i forice koje su nas oduševljavale, ostavljale u neverici, ali nam i olakšavale kako život, tako i rad. Elem, dolazi Žika jedne noći kod nas, a mi svi sedimo onako suvonjavi. Bilo je malo džanka, ali to smo sve potrošili. Magi i Sonja su već nervozne, Vd i Čavke otvaraju pasijans, a Pečar kruži oko mene kao gladni lav. Utom se javlja Žika, kaže da ima nešto mnogo dobro, ali da nema puno, tako da ćemo morati da se snađemo.
Nije prošlo ni pola sata, kada se Žile pojavio na vratima u grombi kaputu i u novim braon kaubojkama. Osmeh širok kao banatski pejzaž. Otvori kaput, a iz unutrašnjeg džepa viri pozlaćeni špric. Znao sam koliko je sati, a ustvari nisam imao pojma koliko je sati.
Vadi Žile hors na sto, krenuo da ga melje, Magi donela kutlaču i okačila iznad sveće, a Sonja i Vd se pobiše oko toga ko će prvi da se pukne. Žika se iznervira zbog toga svega i poče da viče na nas, kako smo paori prosti, alavci iz provincije i kako neće biti dovoljno za sve, osim ako se ne puknemo u čmar. “Ko ima hemoroide, bodemo u njih, još je žešće!” - veselo nastavi Žika.
Kakav je to špric bio. Staklo i pozlata. Automatsko vraćanje. Lak na prst, ubod da ne osetiš. Prva se naguzila Magi i Žika joj sjuri u hemoroid. Zatim Vd, pa Čavke – scenario isti. Sonja i ja smo taman izlečili hemoroide i dobili smo dozu direktno u čmar, a Pečar, joj lud je bio, uzme i sedne na špric. Smejali smo se do suza.
Na vestima smo videli Žikinog ćaleta Boru kako vodi Miru Stupicu u bolnicu jer joj je naprasno pozlilo. Lekari su rekli da je to usled nedostatka insulina, jer je Mira već dugo bila ozbiljan dijabetičar. Vidim ja Žika se uzvrpoljio, znoje mu se dlanovi, gužva košulju. Odjednom ustade i ode. Nikad se više nismo družili sa njim, a posle smo saznali i zašto. Žika je tog dana ukrao od Mire Stupice špric za insulin. Ali to nije kraj. Mira Stupica je bolovala i od afričke side, koju smo svi tada dobili preko šprica. Zanimljivo je to da su i Žika Todorović i Mira Stupica bili imuni na tu bolest, a da smo se svi ostali porazboljevali i nedugo zatim i poumirali.
Saznavši za to sve, Bora Todorović, Žikin otac je uz pomoć Mire Stupice poslao Žiku na lečenje u Rusiju i zabranio mu da se ikada druži sa nama. Ovo smo sve dugo krili, jer bi se Gile i Đile naljutili na nas što ih nismo zvali.

------------------------------------------------------------------------------------------------------

*kratak odlomak iz neobjavljenog posthumnog autobiografskog romana Milana Mladenovića pod nazivom DEČAK I GAN U VODI

Važno je da bend ima dobro ime

Sad bih da vam ispričam priču o tome kako smo smislili naziv za naš bend. Opšte je poznato da je Katarina II ime Gagijeve nesuđene devojke. No kako Gagi, iako je uzimao dosta horsa, ipak nije uspeo da se odupre iskušenjima i pokazivao toleranciju prema šabanima, izbacili smo ga iz benda i odlučili da smislimo neko novo ime za bend.

Bili smo odlučni u tome da ime benda mora da bude totalno antišabansko i antinarodno, nešto gotovo arijevski, ali ipak ne vojnički jer to podseća na komunjare.
Magi je predložila "Gradska priča" i "Lili Marlen" ali se brzo osujetila, jer na džanku nije mogla biti toliko kreativna kao na horsu pa je odustala od tih ideja. Vd je predložio nekoliko "Saša Popović-Gej", "Grandoubice", "Šabani, samouništite se", "Lepa Brena lepo gori", no kako se mnogo raspadao od side, morali smo da ga ubrzo izbacimo iz benda, jer mu je koža otpadala na probama. Dok smo čekali Firčija da dođe, Magi se setila kako bi bend trebalo da ima žensko ime, jer treba ohrabriti žene da ne budu šabanke. Magi je jednom čitala neku knjigu od Dostojevskog i mnogo joj se svidela ta elita carske Rusije. Pečar i ja, smo kao veliki Rusofili to morali da prihvatimo, i konačno smo odlučili da se bend zove Ekatarina Velika ili skraćeno EKV.
Zanimljivo je da je Firči dobio batine na putu od izvesnog Sinistera, manekena Bigza, što svira bubnjeve u svim bendovima.
Sigurno se pitate koji je bio moj predlog za ime benda...
Moj ljubak predlog je bio "Cincar Marković"

------------------------------------------------------------------------------------------------------

*kratak odlomak iz neobjavljenog posthumnog autobiografskog romana Milana Mladenovića pod nazivom DEČAK I GAN U VODI

Brzina je za šabane

Vidim da mnogi pominju Acu Lukasa, kako u pozitivnom, tako i u negativnom kontekstu. Ja ću sada da vam ispričam istinu o Aci Lukasu.
Tih osamdesetih i devedesetih smo retko blejali sa nekim popularnijim rokerima, ali kad nestane horsa

i džanka, zvali bismo Viktoriju jer je ona jedina znala da obije apoteku uz pomoć viljuške. I tako ona jednom dovuče sa sobom nekog klinca, Acu. Delovao je kao neki metalac, ali se osećalo jako pastirsko sivilo u njemu. On, kaže, ne voli hors, samo brzinu. To osete Magi i Sonja i počnu da ga ujedaju po licu, ja ne mogu da ih sprečim jer držim sveću Viktoriji, a Čavke i Vd su zaspali u haustoru od krize. Pustim ja sad tu sveću, izvadim par fenobarbitona i dam ženama, da možemo da nastavimo. Klinac ukapira gde je došao i kakva je naša priča, i da mi šabane nećemo tolerisati i počne da plače i da se krsnom slavom kune kako će od sada raditi samo hors, kako bi ubio sve šabansko u sebi. I tako i bi. Viktorija je profi obila apoteku, džanka smo imali dosta, pa smo to prodali Koji i Điletu, a oni nama dali hors. Mali Aca, sa očima punim suza, zavrnuo rokerku i pruža ruku. Oči mi je zabljesnula ta belina čistih podlaktica i vene zdrave kao planinske rečice. Videle to Magi i Sonja, pa iz ljubomore opet skočile da ga grizu. Vd im da po gan, a Čavke i ja ubodemo Acu, dok ga je Viktorija milovala po glavi. Onda on duboko uzdahnu i sa očima punim suza reče: "Sada sam jedan od vas, hvala vam što ste mi pomogli da odem sa šabanskog puta"
Dugo smo još sedeli u Topčiderskom parku i pričali o šabanima i komunjarama. Bili smo srećni jer smo bar jednog čoveka direktno izveli na pravi put. Muzika nam je tada delovala kao materija koja posredno deluje, dok smo ovde mi bili na delu. Nešto smo uradili.

------------------------------------------------------------------------------------------------------

*kratak odlomak iz neobjavljenog posthumnog autobiografskog romana Milana Mladenovića pod nazivom DEČAK I GAN U VODI

Potrebna nam je ujedinjena i jaka scena

Već sam možda i pričao ovu priču, ali jako je važno da, kada se baviš nekom nešabanskom muzikom, imaš jaku scenu, a lova će onda doći sama od sebe.
Sećam se kako smo tih devedesetih svi zajedno pisali pesme i stvarali jednu novu scenu. Ja tako odem ujutru na pijac, da pokupim malo inspiraciju. Slušam biljke i životinje i gledam ljude kako su sivi, i u sivom, i brojim ih. Brojim ih i trudim se da zapišem koliko ih je. Moram da znam protiv čega se borim i koliko ih je. No, kao i svaki put, Magi otekne i zove me na pola moje šetnje za inspiraciju da idem da je iscedim. Ja se vratim kući, ali zaboravim koliko sam ljudi prebrojao. Kad dođem ponovo na pijac, osećam da nije isti broj, ne mogu da se setim koliko sam ih prebrojao, ali osećam da nije isto, kao što osećam ovaj grad. Onda zapišem nasumične reči koje mi dođu od tih osećanja i vratim se kući. Tamo već stignu i Sonja i Čavke i Vd. Doneli su hors, mlak gan me čeka, baš kako volim...

Onda malo zabeležim neke reči što u bunilu izgovaraju moji prijatelji, uštinem Magi, pa zabeležim i šta ona priča. Sve to onda iseckam na po jednu reč i stavim u Vdov šešir i tako mešam nekih dvadeset minuta, dok mi Čavke i Vd daju ritam, a Magi i Sonja pevuše melodiju. Dok ovo radim, koncentrišem se na akvarijum, to me smiruje, ribe i ja imamo neku posebnu vezu, još od kad sam bio dečak u vodi, pre nego što sam došao u ovaj grad.
Kad završim sa mešanjem, te papiriće sa rečima malo posolim horsom i stavim na glavu da odstoje jedno deset minuta. Kad mi se sve slegne i težina reči se rasporedi po mojoj glavi, stavljam šešir na sred stola i svako od nas izvlači po reč. I tako u krug, dok sve reči ne budu izvučene. Onda svako sa svojom grupom reči piše po jednu strofu, a za refren se snađemo...
Refreni i bekvokali su uvek dolazili nekako spontano. Ili Magi i Sonja povraćaju pa iskoristim te zvuke, ili se sećam krize nekoga od nas i šta izgovaramo, ili se svi puknemo, pa tu otvorenu rupu u veni posolimo sa malo horsa, ili džanka, šta god da imamo i onda se snimamo dok pričamo. Znam da svako ima svoje kreativne i stvaralačke metode, ali ovo je jedna od ilustracija, kako se čovek može dobro zezati na horsu, a da ne bude šaban. Potrebno ti je samo nekoliko odabranih ljudi. 

---------------------------------------------------------------------------------

*kratak odlomak iz neobjavljenog posthumnog autobiografskog romana Milana Mladenovića pod nazivom DEČAK I GAN U VODI

O povezanosti kriminogeno-bezbednosnih struktura sa beogradskom rokenrol scenom

Blejimo tako Magi i ja, davne 1992. kada je ovaj grad bacao svetla daleko, i ladimo ganove u akvarijumu. Roba dobra, sveža... Elem, odem ja da pišam i kažem Magi da obrati pažnju da se ganovi ne olade mnogo, jer volim kad mi konjic podgreje krv. Ja da pišam, ono ne može, ja da pišam, ono ne može. Kažem sebi, Milane, ajde barem povraćaj, sav si se naduo od tečnosti.

Ispovraćam se ja tako i odem nazad u Sobu kod Magi, kad ono, ribice pobijene i silovane, akvarijum naprsao, a ganova ni od korova. Magi kljuca, i u bunilu spominje kako su malopre bili Arkan i Oliver Mandić, haos napravili i ganove ukrali. Šta ću, jebiga, prodam mikrofon, stavim mrtvu ribu iz akvarijuma umesto njega i odem po novu robu. Dva-tri dana posle, imam šta da vidim na televiziji...

---------------------------------------------------------------------------------

*kratak odlomak iz neobjavljenog posthumnog autobiografskog romana Milana Mladenovića pod nazivom DEČAK I GAN U VODI