Feljton: DRUGI TITOV DOLAZAK (3.deo - MIGRANTI)

Beograd 23.07.2020.

06.00 ujutru 

Vreli letnji zraci obasjavali su znojavu ćelu Pavla Bihalija. Prethodni dani bili su mučni za njega - nestao je internet, izgubio je i funkciju i kanal za komunikaciju, ali ono što ga je najviše zabrinjavalo je što je izgubio kontakt sa svojom publikom, svojim vernim pratiocima. Uveče bi zaspao nervozan i zabrinut, a budio se uplašen u znoju. Ali ovaj dan je bio drugačiji. Ovaj dan je bio poseban. Za ovaj dan se spremao, ulagao krv, sreću, suze i znoj. Na teren je poslao svoje obučene golubove, svi su se vratili sa potvrdnim porukama. Okupljanje je u 10.00 u parku Luke Ćelovića. Obukao je svoju crnu LEVIJATAN majicu, u džepove spakovao suzavac, skalpel, nož i bokser, a zatim se uputio ka Zoološkom vrtu u izvidnicu i pripremanje terena. 

08:00 ujutru

Veselo koračajući Kosovskom ulicom Saša Radulović je pratio sam sebe na gitari dok je pevušio pesmu To rade grupe S.A.R.S. A-mol, D-mol, A-mol, D-mol, A-mol, E-dur, A-mol. Iako izmoren od višednevnih protestnih aktivnosti ali i intenziteta političkih i društvenih zbivanja, pun elana ušetao je u BENU apoteku, gde su noć proveli Magi, Sonja, Milan, Čavke, Vd i Pečar.

- Hajdemo ikone beogradskog andergraunda, idemo da ispisujemo nove stranice naše istorije! Spakujte narkotike koji su vam neophodni, moramo da pokupimo i demonstrante koji sede ispred Skupštine i čitaju! - zapaljivo je izlagao Radulović.

- Vidi Radule, pored toga što smo cele noći eksperimentisali sa svim supstancama koje smo našli ovde u apoteci, pored toga što se Sonja bola u oči i sada ne vidi ništa, nadasve sam zabrinut za Magi. Već dva dana kuršlusira. Čini mi se i da većinu vremena i ne čuje. Sitne varnice joj izbijaju iz nogu a iz njenog tela kao da se čuje zvuk modema, iako interneta nigde nema. Ako nije problem, mi bismo da danas iskuliramo ovde u apoteci, skuvamo još malo džanka da se oporavimo. Mislim, ako nije problem. Ljacise su svuda, ono, ovaj grad je počeo da nas laže… - obrazlagao je Čavke, u pokušaju da se pobuni.

- Slušajte me dobro! Idemo sada da rešimo jedan veliki problem, nacionalni problem, ali pre svega veliki problem ovog grada, grada koji je nekada bio suveren i koji će biti suveren ponovo! Idemo da zajedničkim snagama podupremo ovu veliku akciju, a onda ćemo na deep webu naći rešenje za vas. Verujte mi, nećete još dugo biti hologrami, đavolje prikaze, bićete ponovo živi ljudi od krvi i mesa, ponovo ćete puniti Akademiju, ma napunićete i baštu SKC-a. Verujte mi, ja sam inženjer! - poentirao je Radulović i pomogao im da se spakuju i krenu.

Kod skupštine su, kako je već najavljeno, podigli na noge demonstrante koji su sedeli i čitali i zajedno sa njima, gazeći preko stotina mrtvih i teško bolesnih, krenuli ponosno u marš ka Savamali.

09.00 ujutru

Sa Slavije je, Nemanjinom ulicom ka Savamali, krenula mnogobrojna povorka koju je predvodio monah Antonije, kadeći prisutne suzavcem. Sledili su ga vernici i narodne patrole, članice udruženja Pravo na izbor, Boris Malagurski za kojim je držeći ga za rame posrtala MC Sajsi sa jednom slomljenom štiklom, kojoj se šminka bila potpuno razmazala jer su blokovi plakali od suzavca, kao i mnogi nezavisni demonstranti koji se nisu slagali sa mirnim vidom protesta #protivdiktature . 

09.30 ujutru

Dok se masa polako okupljala u parku Luke Ćelovića, desetak korpulentnijih aktivista rastrčalo se po okolnim ulicama i prihvatilištima kako bi izvršili građanska hapšenja i privođenja migranata. Ovu opsežnu akciju svojom kamerom beležio je i uživo prenosio Dejan Petar Zlaja. Oduševljeno je trčao za akterima, drsko rezao kadrove i, u gotovo poetskom zanosu, komentarisao akciju. Od mnogih učesnika i prolaznika je dobio kompliment da je prevazišao Mašana Lekića.

- Čekajte, čekajte polako, da stignem da snimim hapšenje, ju evo ga i brat Nogo, čekajte, ispraznila mi se baterija na gimbalu! - unezvereno je sipao Zlaja, držeći jednom rukom pljeskavicu iz koje su se prosipali prilozi svuda oko njega.

- Jebalo te gimbalo! - promrsi Srđan Nogo vadeći jednu tamnoputu ženu iz kljuse za medveda koju je postavio ispred Ekonomskog i stavljajući joj čupave ružičaste lisice na ruke.

10.00

Stotinak građanski uhapšenih migranata se su u strahu i neverici pribijali jedni uz druge i pokušavali da naprave štit za nejač. Okupljena masa je počela polako da ih izgurava iz parka na ulicu gde je čekao parkiran vozić Ćira kojim je upravljala Mila Alečković.  

- Utovaraj! - dreknula je Mila, a masa je sa svih strana počela da vuče ali i ugurava uhapšene migrante u Ćirine vagončiće. Poneki migranti su pokušali da pobegnu ili čak pruže otpor. Udarcima i tupim predmetima su onesvešćivani, a zatim ubacivani u vagone.

Monah Antonije je izmrvio nekoliko hedova vutre, zamešao sa suzavcem i tamjanom i sunuo u kandilo. 

- Ovaj grad će ponovo bacati svetla daleko! - uzviknuo je ushićeno monah i poveo kolonu ka Zoo vrtu - Vrtu dobre nade. Iz njegovog kandila počeo je da kulja gust dim, a dva momka su mu dodala još četiri baklje. Šta drugo reći osim - pravoslavni spektakl! 

Sa strane su istupili dobošari u dva reda i zabubnjali, a Antonije je otpočeo demonstraciju do sada neviđene molitvene koreografije. Brejkovao je sa bakljama, vrteo se na glavi, kadeći okupljene uz pomoć svojih nogu. Milan Mladenović je sa Ćirinog krova u loopu pevao refren pesme Ti si sav moj bol.

Migrante koji su koji su iskakali iz vozića, masa je udarcima dočekivala i vraćala u vagone. Ista sudbina je zadesila i one koji su iz vagona nevoljno ispadali.

-Proleće na moje rame sleće, đurđevak zeleni… - povede u suzama pesmu jedan od putnika iz vozića videvši šta se sprema, dok je tek nekolicina migranata spremno dočekala: - Evo zore, evo zore...

Na ulazu u Vrt dobre nade povorku je dočekao Pavle Bihali u svečanom raspoloženju. Mila je Ćiru parkirala na mesto označeno pravoslavnim krstom. Na levu šaku je navukao bokser dok je desnom vrteo nož.

- Molim za tišinu i malo pažnje! - pokušao je da umiri okupljene Pavle Bihali kuckajući nožem o bokser, a zatim otpočeo svoje svečano obraćanje okupljenima koji su i dalje pristizali u velikom broju. - Kao što znate, moja velika inspiracija su životinje, i zato bih baš danas i ovde da posebnu zahvalnost i poštu odam majmunu Samiju, koji je bio moj mentor i saborac, koji me je inspirisao da se borim protiv komunizma. Slava mu!

Okupljena masa je oduševljeno pljeskala i asinhrono ponavljala - Slava mu!

- Zato! - prekinuo je Pavle reakcije oduševljenja - Zato smo danas ovde, jer će nam životinje pomoći da rešimo ovaj veliki problem koji su nam komunistički teroristi ostavili u nasleđe još od takozvanih nesvrstanih. Danas će nam dobre životinje pomoći da rešimo problem migranata! 

Navukao je bokser, fiksirao nož i vrisnuo:

- BEOGRAAAD!!!

A zatim jurnuo ka voziću i preklao migranta koji je u polusvesti visio kroz prozor. Okupljeni su obraćanje pozdravili urlicima i krenuli da čupaju migrante iz voza, da ih seku, udaraju, vade im oči i razvlače po Vrtu dobre nade. Magi je zgrabila jedno dete, zubima mu je iščupala grkljan, a onda je Sonja otela telo od nje i nastavila da sisa krv iz rane. Neki Kurdi su živi davljeni u bazenčiću kod nilskog konja, neki Pakistanci su završili u terarijumima sa zmijama, a neke Alžirce su bacili vukovima. Saša Radulović je sakupljao razbacane delove tela kao i leševe onih koji su se u voziću ugušili, Hana Adrović mu je pomagala da s njih poskidaju nakit, a zatim su ih zajedno odvlačili lešinarima.

 

Nekoliko jezidske dece su bacili aligatoru Muji, živoj legendi Vrta dobre nade.

- Kakva ironija! - kljucala je Sonja sa špricom u sisi iz koje je curio hologramski gnoj. - Muja jede male Muje! Jel to onda znači da je Muja kanibal? - mudro se zapitala naglas, a zatim se bez svesti smandrljala u lokvu sa fokama.

- Kupačice moja! - reče razdragano foka i glavom nabaci loptu Sonji, koja nije reagovala jer je bila doživela plavi ekran i kuršlusirala.

Tokom dva sata koliko su trajale krvave orgije Milan se ponašao kao neki vaporwave gif: gličovao je, pojavljivao se, treperio i nestajao, i sve vreme pevao isto. U čitavom haosu niko nije primetio da je on upao u loop. Skoro niko, zapravo. Jefta je ceo krvavi pir posmatrao iz prikrajka i vrebao Milana. Držao je elektrošoker u rukama i čekao priliku da ga uhvati, šokira i produži trajanje perioda u kom mu je telo prisutno u ovoj realnosti, materijalnom svetu. Uspeo je da ga ščepa i ušokira kod Palmine žirafe, ali je Milan postao polusvestan i pokušao da utekne Jefti. Ganjali su se sve do Bajloni pijace gde ga je Jefta konačno stigao u ribarnici i ubacio u akvarijum, u kome je zbog kratkog spoja Milan spržio ostale ribe i napravio riblju čorbu.

- Vi možete da uzmete akvarijum i da napravite od njega riblju čorbu, ali ne možete od riblje čorbe da napravite akvarijum... Skuvali ste ribe - gotovo je! To je istorija! - prisećao se Jefta besede u Zoranovu čast koju ga je pretpostavljeni Mijatović naterao da nauči za prvi Dan Službe nakon ubistva premijera, i dodao više onako za sebe - Ma jebem li ti mater i tebi baš! - ne znajući više ni sam da li misli na Milana, Zorana ili svog smenjenog šefa.

Deobe Ćosića - knjiga prva

Sećam se leta 1988.
Magi je bila jako nervozna i dvaput me je, u krizi, napala kako bi sisala džank iz moje inficirane ubodne rane. Totalno donje. Pokušala je zubima vene da mi pregrize i da sav doup u mojim venama popije. Nije joj bilo lako.

Želela je da prekine sa svime, sa mnom, sa rokenrolom, sa ovim gradom, sa džankom, da rodi i da se preporodi. Počela je da pušta brkove i viđa izvesnog Irineja B. Markovića, upravnika Pravoslavnog centra za promenu pola "Varnava".

Ipak, pre ove sudbonosne promene rešila je da da šansu alternativnoj medicini i pravoslavnoj dijagnostici. 

Rešila je da se podvrgne specijalnom tretmanu intenzivne pravoslavne akupunkture džankiranim iglama. Ovaj obred pročišćenja vodiće Sonja Savić. Išla je u Sentu sa Giletom na seminar "Acupunktura atipica de la natura".

Tog suvog julskog dana došli su 

Vd i Pečar i doneli posebne koktele koje je Đile za nas pripremio. Sastojci su bili votka Atlantik, dobar doup sa Karaburme, i LSD. Čašice zaleđene i po rubovima posoljene fenobarbitonom. Bio je to poseban dan za Magi, a i za sve nas. Čekali smo da stignu Sonja, Gile, Žika i Firči, da nazdravimo i krenemo na seansu.

Do Žice nas je vozio Koja kombijem koji je kupio od Mile Đinđić. Sve je bilo spremno za početak.

Budući da je seansa izazvala veliko interesovanje, Sonja i Gile su zamolili Tomu da se obred odvije u Žici, a Toma je pozvao Roberta Nemečeka da snima. Efi je čuvao stražu i to je možda bila najodgovornija uloga tog dana.

Pored pomenutih bila je prisutna i Veselinka Zastavniković ispred ženskog monaškog pokreta "Majke nerotkinje"

Toma je zamračio Žicu i zapalio sveće i tamjan. Magi su položili da leži na velikom kancelarisjkom stolu marke Ktitor. Na čelu stola stajala je Sonja u crnoj spavaćici sa spremnim iglama različitih debljina.

Seansa je počela i Sonja je njušeći Magi počela da obeležava akupresurne tačke. Njušila je, pipala rukama, skakala, pila rakiju, a pljuvala vodu. Posle nekih 40 minuta obeležila je 98 akupresurnih tačaka crvenim permanent markerom.
U obeležena mesta je počela da ubada već spremne igle umočene u tek skuvani pajdo sa Karaburme, presečen oranžadom.
- Posle 40. igle Magi će da stupi na viši nivo postojanja. Magi, ti sada prelaziš nivoe postojanja, već od desetog nivoa počećeš da srećeš viđenije urbane likove i likuše.....



Magi da li vidiš nekog? Na kom si nivou?
- Na 40. sam nivou, velika je magla, ne vidim ništa. Ne, ne, vidim nešto. Vidim nešto jebeno uvrnuto, vidim kikicu Olivera Nektarijevića!
- Produži dalje, podgrevam doup i bodem još. Samo oni odabrani koji prime pravoslavni overdouz čistog horsa sa Karaburme mogu da spoznaju istinu. Da vide u prošlost i u budućnost. Da čitaju misli dok haluciniraju. Evo još šest doza. Koga vidiš sada?

-Vidim Ćosiće i Srbijanka Turajlića sa njima.

- ŠTA KAŽU?

- Kažu da imamo još samo par godina za nas.

- KAKO?

- Dobrica se upravo vratio sa Milanove sahrane i okupio svoje sinove Jugoslava, Pavla i Srbijanka Turajlića u Klubu književnika.

Srpska piramida čuva od smaka sveta ali ne i od cava

"Ako hoćeš da preživiš smak sveta, ti onda idi na Rtanj" - kaže stara mudrost. A kako preživeti šabaniste, sivilo i komunizam devedesetih nijedna mudrost nije otkrivala.

Tih devedesetih...

Pao je zid...

Zavesa se digla...

Sunce je zasijalo...

U rokerskim krugovima po Beogradu uveliko se govorilo i prepričavalo o fenomenu gazda Kokana sa Rtnja, koji je primao beogradske rokere kod sebe na imanje, što zbog rehabilitacije, što zbog edukacije u borbi protiv komunaca i šabana. Kako je Magi još početkom osamdesetih postala ozbiljna vernica, devedesetih je znala o pravoslavlju isto koliko i Patrijarh, ali je za razliku od Patrijarha, znala ponešto i o alternativnoj religiji, medicini i filozofiji. Iz dana u dan, sve više je insistirala da svi đuture idemo kod gazda Kokana, stondirajući i kljucajući je buncala o tome, a kada je jednom prilikom završila na odeljenju za reanimaciju u Urgentnom centru, prve reči su joj, kada se probudila iz kome, bile Kokan i Rtanj. Shvatio sam da je to sve od velikog značaja za nju i rešio da nagovorim ekipu da za Magin rođendan svi zajedno odemo na Rtanj kod gazda Kokana. 

Sveže martovsko jutro. Koračamo urađeni Magi i ja, ubrzanim korakom. Došao je dan. Idemo na Rtanj. Parking iza Sava Centra. Beogradski rokeri se gužvaju oko crnog autobusa sa ćiriličnim natpisom SRPSKA PIRAMIDA PROTIV ŠABANIZMA. Magi se raznežila. 

Od naših, prvi smo stigli Magi i ja. Pečar, Vd i Čavke su se pukli nekim lošim horsom i nisu mogli da drže otvorene oči, pa su zvali Sonju da im nacrta oči na kapcima. Tako urađeni i ograničenog vida rešili su da se trkaju. Sonja je kaskala za njima i vukla Gileta i Đileta. Firči je došao poslednji i bio prilično nevoljan. Istini za volju, jedva smo ga ubedili da krene sa nama.

Vođa puta je trebalo da bude Bora Čorba, ali se on toliko uroljao, da su mu izanđali sfinkteri popustili skroz, te se uneredio po Oliveru Mandiću, Džeju i Arkanu. Umesto Bore, vođa puta je bio Nebojša Krstić, a spomenuta četvorka je otišla u hotel Intercontinental da se opere. Laknulo mi je kada sam video Džeja da odlazi jer Magi nije baš volela Cigane, a u ludilu droge dok je bila trudna i pucala se u pupčanu vrpcu je umislila da joj je beba poslala poruku da je Džej Jevrejin, a Jevreje je baš mrzela. 

Krstić je puštao dobar gitarski zvuk tokom celog puta. Na toj listi autobuske vožnje našle su se numere jedne Dženis Džoplin, Džimija Hendriksa, Stounsa, Nirvane, Čorbe, Ritma Nereda, a kada je Krstić pokušao da nam pusti Sunny Day Real Estate, Magi je dobila napad intenzivne mržnje prema homoseksualcima i izgrizla Krstića po obrazu. Osim ovog incidenta, put je protekao prijatno i bezbedno.

Impozantno imanje gazda Kokana odisalo je evropskom otmenošću, ali i srpskim gostoprimstvom. Od kada se vratio iz Republike Srpske Krajine, gazda Kokan je hodao u povijenom položaju a štap mu je postao nerazdvojni drug. Spljošteno stopalo i trnje pod noktima i dalje je ovog dobričinu podsećalo na Balvan revoluciju, na trenutak kada se noseći balvan za barikade zapričao sa Dobricom Erićem i jednostavno ispustio taj isti balvan na sebe.

Gazda Kokanove redare su spremile ručak koji je ovaj podelio nama, a džank i hors smo poneli sami od kuće. Ručak je otvorio malim, ali prikladnim govorom:

"Mnogi kažu da je ovo što ja zastupam fašizam. Šta to mene vuče ka fašizmu? Još od mladosti sam bio sklon naglim političkim preokretima. Ljotićev ZBOR nije bio dovoljno suštastven za mene. Kažu da sam fašista, a pomogao sam jednom komunisti. Čak i jednog Ciganina nisam ubio, a mogao sam. Oskar Davičo je ubio tri srpska pesnika Branka Miljkovića, Lazara Vučkovića i Blaža Šćepanovića. Poslednja dvojica su bili sa njim na čamcu, a jedino je Davičo znao da pliva, a čamac se, gle čuda, po mirnom vremenu, prevrnuo, spasio se jedini plivač, a na dnu jezera pronađeni su zagrljeni neplivači Lazar Vučković i Blažo Šćepanović. Ničeg homoseksualnog nema u tome! 

Braćo i sestre, rokeri i rokerke, mi danas imamo mnogo ozbiljniji problem od komunizma, mi se danas, nažalost suočavamo sa šabanizmom, koji za posledicu ima homoseksualizam i Grand. Moramo se ujediniti i svim silama se suprotstaviti takvom jednom trendu. Uz moj Piramida Sistem Protiv Šabana, skraćeno PSPŠ, i kratku obuku bićete u mogućnosti da se pod svetlostima velegrada borite sa šabanima i pobedite. Imamo podršku od rokera iz Češke i Ukrajine. 

Sada ćete mi, braćo i sestre, na papiru napisati vaše ime, prezime, obrazovanje i zanimanje, a onda ćemo obedovati zajedno. Nakon ručka ću vam pokazati spavaonu i ostale zgrade, po kojima ćete biti raspodeljeni u odnosu na delatnost i gde ćete doprinositi našoj borbi protiv šabanizma. Komponovanje, pisanje, prevođenje, dizajn - naći ćete način da doprinesete. Svake večeri u 20 časova, rad se obustavlja i srećemo se ovde za velikim stolom. Horsa, džanka i džibre će uvek da bude za sve. To vam ja domaćinski garantujem. Živeli!"

Pored velikog drverta u centru dvorišta bio je privezan vuk Boža. Božu je gazda Kokan našao kao povređeno štene, usvojio ga i dresirao. A kada je ovaj porastao i dobio impresivnu lepotu i veličinu, dobio je i mesto u sredini dvorišta, u krošnji velikog hrasta, gde se i gazda Kokanov sto nalazio. To je bila njegova letnja kancelarija. Pod tim hrastom i za tim stolom gazda Kokan je svršavao poslove, primao posete, izdavao naređenja, plaćao i naplaćivao, kafenisao, rakijao, a Bogami i decu pravio. Boža je preko dana bio vezan, a u prvi sumrak bio je puštan da čuva kuću, dvorište i one koji su se zatekli u njemu. Gazda Kokan je Božu naučio još i da sluša rokenrol i napada šabane i Cigane. Zaklao bi par šabana na poselu, a onda je tužno gledajući gazda Kokana, trpeo grdnju pred komišijama, znajući da mu je glava sigurna dok god mu je gazda živ i zdrav.

Nakon ručka svi smo bili u krizi i morali smo hitno da se puknemo. Saopštili smo to gazda Kokanu i on je pokazao puno razumevanje za nas, ali samo tada, jer još nismo dobili zadatke. "Kada budete bili raspodeljeni po odeljenjima i zadacima, džankiranje ću kontrolisati isključivo ja." - nasmejano je nastavljao naš domaćin. 

Nije prošlo puno vremena a redare su donele gazda Kokanu spisak i on je počeo da nas proziva po imenima i raspoređuje. Magi, Vd i Pečar su dobili da prevode Musolinija i Kurjanoviča, Sonja i ja smo dobili da buemo lični animatori gazda Kokana, Đile i Gile su dobili dizajn propagande, ostali su bili raspoređeni po proizvodnji, štamparijama, kuhinjama... Jedino Firči nije bio kvalifikovan ni za šta i on je poslat da bleji sa Božom i da mu preko kasetofona pušta četničke pesme, jer je to ovaj obožavao. Zavijao bi od radosti i igrao u krug.

Dani su prolazili, a mi smo učili, radili i doprinosili PSPŠ-u. Svake večeri gazda Kokan bi nam dao horsa i džanka. Nama, koji smo bili zaduženi da ga animiramo, davao je džanka i preko dana i uveče. Jednoga dana shvatio sam da Firči spava na poslu i da Boži pušta uvek jednu te istu kasetu, i da je vuk postao malo smoren. Primetio je to i gazda Kokan i te večeri nije dao Firčiju ni džanka ni horsa. "Ta ja se ionako foliram da se drogiram iz ljubaznosti, da vas ne bih uvredio. Ako zaista hoćete da me platite, platite mi standardnu dnevnicu, to bi mi značilo, a vi ne biste osetili." - obrati se Firči bojažljivo. "Kako te nije sramota da pomisliš da treba da ti platim rad. Tebi treba da je čast što si ovde, što me poznaješ i što se borimo na istoj strani. Ispao si žešća cava!" - povika gazda Kokan, sobali Firčija na zemlju a zatim ga uhvati za kosu kako bi ga ponizio pred svima nama. "Cava znači tražiti dnevnicu, cava znači ne džankirati se. Ali nije Firči najveća cava ovde. Postoji ovde još veća cava među vama!"- grmeo je gazda Kokan. Goreli smo od želje da saznamo ko je veća cava od Firčija, ali smo se malo i pribojavali. Tenzija u vazduhu je rasla. "Najveća cava"- ljutito je nastavio gazda Kokan -"među vama je Sonja Savić. Ona neće da radi ništa teško, a uzima malo po malo džanka i od mene i od drugih. Ona je došla da se ovde drogira a ne da duhovno napreduje." Gazda Kokan je držao glasnu i ljutitu pridiku svima nama držeći za kosu Firčija koji je ležao na zemlji uplakan: "Ponavljajte za mnom sada, braćo i sestre rokeri. Odbacujem mediokritetstvo kao vrhovništvo, odbacujem i borim se protiv onečovečenih, obezduhovljenih, razbraćenih, raskumljenih, neposta i sličnih duhovnih konstelacija. Možda smo ćutolozi, ali naš zid tišine zaziđuje sve šabane" 

Sonja je ustala i klekla pred gazda Kokana, dok je ovaj i dalje držao uplakanog Firčija za kosu. Dao je Sonji znak da ustane i naredio joj da ošamari Firčija zato što je Hrvat. Sonja je tako učinila i bilo joj je donekle oprošteno.

Međutim, Kokanova žena Jelena je shvatila da Firči nije baš čistokrvni Sbin i pitala svoga muža:

-Gde nađoste ovog Hrvata? Šta ćete sada sa njim? Ako ostane uništiće nam srpsku esenciju!

Držeći Firčija za rep, gazda Kokan reče svojoj ženi koja mu je rodila devetoro dece:

-Slušaj, ako ti nešto ne odgovara sve znaš: Moja avlija - tvoja kapija! Fece ostaje ovde.

Tada sam shvatio da sam bio prestrog prema Firčiju i da je Sonja Savić zaista veća cava od njega.

-----------

*kratak odlomak iz neobjavljenog posthumnog autobiografskog romana Milana Mladenovića pod nazivom DEČAK I GAN U VODI

Dan kada se vratio kralj

Dobro se sećam tog dana. Posebnog dana. Dana kada smo zadali komunjarama još jedan udarac. Dan kada se vratio kralj.

Hiljade ljudi na ulicama je sa radošću dočekivalo povratak suštastvene elite - kraljevske loze. Mi, odabrani, bili smo pozvani na prijem u Beli Dvor. Tu je bilo političara iz opozicije, biznismena i najveće kulturne snage u borbi protiv komunizma, nas, beogradskih rokera. Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, posebno je izdvojio, nas rokere, u svojoj pozdravnoj noti, sa šarmantno lošim izgovorom:

"Dragi rokeri, jako sam radostan što sam večeras sa vama i što vidim toliku kreativnu snagu koja je čekala da se vratim u domovinu i pobedimo crvene i šabaniste. Nadam se da ćete od sada biti uz mene. Živeli!"

Žurka je počela. Zgrabio sam svoj šampanj i rešio da se promuvam okolo i nađem Magi i Sonju. Plašio sam se malo da ne naprave neki skandal. Naime, Magi je tada bila u šestom mesecu trudnoće i iz nekog, verovatno samo ženama znanog razloga, pucala se isključivo u plod. "Da zapupim loma...koma" - mrmljala bi u polusnu. Sonja se nešto bila svađala sa Điletom, pa je bila sklonija agresiji. Veče pre toga, pretukla je  Bokija 13 zbog pederisanja. Morao sam da požurim da ih nađem, pre nego nas obrukaju pred plavom krvi. 

Gužva je. Sviraju Legende, Patrijarh se njiše. Koja u odelu. Otmenost je svuda u ljudima. Taj dobri stari duh ponovo je živ u svima nama. Nije slučajnost to što smo mi odabrani da budemo u dvoru. 

Na samom ulazu digla se frka. Prilazim dok džanku u meni jenjava rad. Jedan suvonjav dečkić sa minđušom na obrvi raspravljao se sa obezbeđenjem. "Na spisku sam! Pogledajte ponovo. Dulkan plus jedan. Ovo mi je baka, nisam mogao da je ostavim kod kuće samu. Imajte razumevanja, moram da vidim Princezu!" - borio se mališa. Posle kratkog natezanja, obezbeđenje se smilovalo i pustilo malog i babu. Koliko je moje iznenađenje bilo kada sam shvatio da baba nije baba nego moj stari drugar Abrlić - Abrlko! Čvrsto sam ga zagrlio, šapnuo mu "GOTOV JE!" i namignuo mu. Nisam imao vremena da sada razgovaram sa njim. Morao sam da nađem Magi, kod nje je bio hors.

Krenuo sam ka biblioteci a u susret su mi dolazili Bora Čorba i Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević. Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević umirao je od smeha jer mu je Bora upravo objasnio šta znači "Riblja Čorba" u prenesenom značenju. "Meni vrlo drago da ja upoznam Vas. Bora kaže da vi veliki intelektual bend. Ja slušao sam na Azru.." - dirljivo je grešio Princ. Bio je otmen. Pravi vladar. Duhovno je sijao iako je bio jako uzbuđen. Iako je bio na ivici suza. Ponovo u domovini. Pravda je zadovoljena. "Drago mi je da ste ponovo u domovini. Pobedićemo komunizam snagom rokenrola. Biću na usluzi". Nisam želeo da skratim razgovor, ali kriza me je već ujedala i morao sam hitno da nađem Magi. Nije bilo ni Bore, izgubio se nekako. Idem dalje. Šaper i Tika Arsić ukrstili čaše. Princeza Jelisaveta, Olja Bećković, Marina Rajević-Savić i Jugoslav Ćosić vrište i beže od polugolog i pomahnitalog Drakule iz Direktora. Momo Kapor, Vuk Bojović, Škabo i Feđa pevali su "Istrule mi dunja u fijoci". Kao da sam ušao u neku dimenziju haosa. Opšte rasulo. Požurio sam ka biblioteci, ali me je i tamo sačekao nesvakidašnji prizor.

Pored vrata stajala je Sonja i na velikom kartonu crtala opuštene sfinktere sa strelicama i glasno držala predavanje, Bora Čorba je klečeći netremice slušao Sonju dok mu je mladi Dulkan premeravao otvorenost anusa. Abrlko je svoje opuštene sise pokušavao da bandažira Borinom masnom  kosom. Ništa mi nije bilo jasno. "Gde je Magi?" - prekinuh Sonjino izlaganje o izazivanju homoseksualizma ekstazijem. "Igra se sa decom. Pomaže princezi Katarini. Imaš džank? Ovi su se ladno pukli ekserima u venu. Bora ih izložio da probaju i sad su im se rascvetale čmarčine. I malom i ovom čudnom. Muka mi je od ovih homosa." -cedila je besno Sonja. "Idemo da nađemo Magi, kod nje je hors" - presekoh, uhvatih je za ruku i izvedoh. 

Dečji žamor dopirao je iz kuhinje. Kako smo prilazili, žamor je prelazio u vrisku. Deca su se gađala hranom, pela se po stolovima, tukla. Bio je to pakao na zemlji. Marko Janković i Minimaks su bezuspešno pokušavali da smire decu, a Magi je, o užasnog li prizora, skuvala sav hors i špricem za špikovanje pokušavala da to ubrizga u svoj razvaljeni pupak. "Ne u bebije!" - plačući je molila Princeza Katarina. 

Nisam časio časa. Zgrabio sam Magi i špric, Sonja je pozvala taksi i odjurili smo kod nas pre nego što se politički potpuno obrukamo. Dalje vam je jasno.

------------------------------------------------------------------------------------------------------

*kratak odlomak iz neobjavljenog posthumnog autobiografskog romana Milana Mladenovića pod nazivom DEČAK I GAN U VODI

Kako je SIDA došla u ovaj grad

Sigurno ste svi čuli podatak da smo se svi mi, i ja, i Magi, i Sonja, i Vd, i Čavke, i Pečar zarazili iste noći od istog šprica. Dugo se samo spekulisalo o tome, ali sada ja potvrđujem da je to istina. Evo kako se sve odigralo.

U to vreme

smo počinjali da se družimo sa Žikom Todorovićem, koji je za nas tada bio svetski čovek. Znao je fore i forice koje su nas oduševljavale, ostavljale u neverici, ali nam i olakšavale kako život, tako i rad. Elem, dolazi Žika jedne noći kod nas, a mi svi sedimo onako suvonjavi. Bilo je malo džanka, ali to smo sve potrošili. Magi i Sonja su već nervozne, Vd i Čavke otvaraju pasijans, a Pečar kruži oko mene kao gladni lav. Utom se javlja Žika, kaže da ima nešto mnogo dobro, ali da nema puno, tako da ćemo morati da se snađemo.
Nije prošlo ni pola sata, kada se Žile pojavio na vratima u grombi kaputu i u novim braon kaubojkama. Osmeh širok kao banatski pejzaž. Otvori kaput, a iz unutrašnjeg džepa viri pozlaćeni špric. Znao sam koliko je sati, a ustvari nisam imao pojma koliko je sati.
Vadi Žile hors na sto, krenuo da ga melje, Magi donela kutlaču i okačila iznad sveće, a Sonja i Vd se pobiše oko toga ko će prvi da se pukne. Žika se iznervira zbog toga svega i poče da viče na nas, kako smo paori prosti, alavci iz provincije i kako neće biti dovoljno za sve, osim ako se ne puknemo u čmar. “Ko ima hemoroide, bodemo u njih, još je žešće!” - veselo nastavi Žika.
Kakav je to špric bio. Staklo i pozlata. Automatsko vraćanje. Lak na prst, ubod da ne osetiš. Prva se naguzila Magi i Žika joj sjuri u hemoroid. Zatim Vd, pa Čavke – scenario isti. Sonja i ja smo taman izlečili hemoroide i dobili smo dozu direktno u čmar, a Pečar, joj lud je bio, uzme i sedne na špric. Smejali smo se do suza.
Na vestima smo videli Žikinog ćaleta Boru kako vodi Miru Stupicu u bolnicu jer joj je naprasno pozlilo. Lekari su rekli da je to usled nedostatka insulina, jer je Mira već dugo bila ozbiljan dijabetičar. Vidim ja Žika se uzvrpoljio, znoje mu se dlanovi, gužva košulju. Odjednom ustade i ode. Nikad se više nismo družili sa njim, a posle smo saznali i zašto. Žika je tog dana ukrao od Mire Stupice špric za insulin. Ali to nije kraj. Mira Stupica je bolovala i od afričke side, koju smo svi tada dobili preko šprica. Zanimljivo je to da su i Žika Todorović i Mira Stupica bili imuni na tu bolest, a da smo se svi ostali porazboljevali i nedugo zatim i poumirali.
Saznavši za to sve, Bora Todorović, Žikin otac je uz pomoć Mire Stupice poslao Žiku na lečenje u Rusiju i zabranio mu da se ikada druži sa nama. Ovo smo sve dugo krili, jer bi se Gile i Đile naljutili na nas što ih nismo zvali.

------------------------------------------------------------------------------------------------------

*kratak odlomak iz neobjavljenog posthumnog autobiografskog romana Milana Mladenovića pod nazivom DEČAK I GAN U VODI

Brzina je za šabane

Vidim da mnogi pominju Acu Lukasa, kako u pozitivnom, tako i u negativnom kontekstu. Ja ću sada da vam ispričam istinu o Aci Lukasu.
Tih osamdesetih i devedesetih smo retko blejali sa nekim popularnijim rokerima, ali kad nestane horsa

i džanka, zvali bismo Viktoriju jer je ona jedina znala da obije apoteku uz pomoć viljuške. I tako ona jednom dovuče sa sobom nekog klinca, Acu. Delovao je kao neki metalac, ali se osećalo jako pastirsko sivilo u njemu. On, kaže, ne voli hors, samo brzinu. To osete Magi i Sonja i počnu da ga ujedaju po licu, ja ne mogu da ih sprečim jer držim sveću Viktoriji, a Čavke i Vd su zaspali u haustoru od krize. Pustim ja sad tu sveću, izvadim par fenobarbitona i dam ženama, da možemo da nastavimo. Klinac ukapira gde je došao i kakva je naša priča, i da mi šabane nećemo tolerisati i počne da plače i da se krsnom slavom kune kako će od sada raditi samo hors, kako bi ubio sve šabansko u sebi. I tako i bi. Viktorija je profi obila apoteku, džanka smo imali dosta, pa smo to prodali Koji i Điletu, a oni nama dali hors. Mali Aca, sa očima punim suza, zavrnuo rokerku i pruža ruku. Oči mi je zabljesnula ta belina čistih podlaktica i vene zdrave kao planinske rečice. Videle to Magi i Sonja, pa iz ljubomore opet skočile da ga grizu. Vd im da po gan, a Čavke i ja ubodemo Acu, dok ga je Viktorija milovala po glavi. Onda on duboko uzdahnu i sa očima punim suza reče: "Sada sam jedan od vas, hvala vam što ste mi pomogli da odem sa šabanskog puta"
Dugo smo još sedeli u Topčiderskom parku i pričali o šabanima i komunjarama. Bili smo srećni jer smo bar jednog čoveka direktno izveli na pravi put. Muzika nam je tada delovala kao materija koja posredno deluje, dok smo ovde mi bili na delu. Nešto smo uradili.

------------------------------------------------------------------------------------------------------

*kratak odlomak iz neobjavljenog posthumnog autobiografskog romana Milana Mladenovića pod nazivom DEČAK I GAN U VODI

Potrebna nam je ujedinjena i jaka scena

Već sam možda i pričao ovu priču, ali jako je važno da, kada se baviš nekom nešabanskom muzikom, imaš jaku scenu, a lova će onda doći sama od sebe.
Sećam se kako smo tih devedesetih svi zajedno pisali pesme i stvarali jednu novu scenu. Ja tako odem ujutru na pijac, da pokupim malo inspiraciju. Slušam biljke i životinje i gledam ljude kako su sivi, i u sivom, i brojim ih. Brojim ih i trudim se da zapišem koliko ih je. Moram da znam protiv čega se borim i koliko ih je. No, kao i svaki put, Magi otekne i zove me na pola moje šetnje za inspiraciju da idem da je iscedim. Ja se vratim kući, ali zaboravim koliko sam ljudi prebrojao. Kad dođem ponovo na pijac, osećam da nije isti broj, ne mogu da se setim koliko sam ih prebrojao, ali osećam da nije isto, kao što osećam ovaj grad. Onda zapišem nasumične reči koje mi dođu od tih osećanja i vratim se kući. Tamo već stignu i Sonja i Čavke i Vd. Doneli su hors, mlak gan me čeka, baš kako volim...

Onda malo zabeležim neke reči što u bunilu izgovaraju moji prijatelji, uštinem Magi, pa zabeležim i šta ona priča. Sve to onda iseckam na po jednu reč i stavim u Vdov šešir i tako mešam nekih dvadeset minuta, dok mi Čavke i Vd daju ritam, a Magi i Sonja pevuše melodiju. Dok ovo radim, koncentrišem se na akvarijum, to me smiruje, ribe i ja imamo neku posebnu vezu, još od kad sam bio dečak u vodi, pre nego što sam došao u ovaj grad.
Kad završim sa mešanjem, te papiriće sa rečima malo posolim horsom i stavim na glavu da odstoje jedno deset minuta. Kad mi se sve slegne i težina reči se rasporedi po mojoj glavi, stavljam šešir na sred stola i svako od nas izvlači po reč. I tako u krug, dok sve reči ne budu izvučene. Onda svako sa svojom grupom reči piše po jednu strofu, a za refren se snađemo...
Refreni i bekvokali su uvek dolazili nekako spontano. Ili Magi i Sonja povraćaju pa iskoristim te zvuke, ili se sećam krize nekoga od nas i šta izgovaramo, ili se svi puknemo, pa tu otvorenu rupu u veni posolimo sa malo horsa, ili džanka, šta god da imamo i onda se snimamo dok pričamo. Znam da svako ima svoje kreativne i stvaralačke metode, ali ovo je jedna od ilustracija, kako se čovek može dobro zezati na horsu, a da ne bude šaban. Potrebno ti je samo nekoliko odabranih ljudi. 

---------------------------------------------------------------------------------

*kratak odlomak iz neobjavljenog posthumnog autobiografskog romana Milana Mladenovića pod nazivom DEČAK I GAN U VODI