Racku u Patku - Patka Racku. Čiji grad? Naš grad!

Čavke ovde, počeću svoje izlaganje stihom koji sam sam smislio:

“Zar čovek da doživi ovoliku blamažu
I to u svome rođenom pasažu
Tako mu i treba kad se noću bode sam
Iglu je mogo odložiti kad bude dan”

Nije mi se dalo da se u miru upokojim, sahranjen ispod CUK Imaga upijam sav džank i vinjak što prolivaju Ministri prostora i lutam tako omamljen. Ali ne znaju oni da ja i džankiran mogu da budem svedok, da je ova moja nemirna duša svašta videla…

Po prirodi sam ćutljiv tip, ne pričam puno, ali kažem šta treba i kada treba. Mislim da je vreme da progovorim i u ime cele ekipe EKV-a (osim Firčija) podržim i čestitam inicijativi Ne Davimo Beograd na, pre svega mangupskom, ali i kulturnom saopštenju povodom incidenta koji je izazvao osvedočeni folirant, siledžija i ratni zločinac Nenad Racković.

Cela ekipa, Magi, Milan, Pečar, Vd i Sonja su bili toliko zgroženi da su izvadili džank sečen sa pepelom mrtvih i pukli se u aortu. Naročito je Magi bila zgrožena, ona je svojevremeno dosta hvalila tog foliranta. Dobri Milan je pre nego što je zakljucao rekao jednu mudrost: "Ovaj grad nije izgubio time što inicijativa nije prešla cenzus, ovaj grad je pobedio zbog toga što postoji neko ko ima muda da kaže ČIJI GRAD? NAŠ GRAD!" Dozvolite da prenesem saopštenje podrške Inicijativi Ne Davimo Beograd, saopštenje koje je sastavio celokupan EKV (osim Firčija).

“Ti nisi Beograd, ne ti nisi ja, nisi beo, nisi beo
Ti nisi grad, ti nisi put, samo si dim u mojim očima.
Gledam te pogledom zmaja i ne vidim te.
Ti gledaš me i vidiš zmaja ali ne vidiš me.
Zašto Racku u Patku, misliš da si uzvišen,
Pogledi u mraku vide više nego dnevne novine
Nacrtaj krug oko sebe i u njemu ostani,
Kad u krugu voliš sebe tada bićeš uzvišen.
Zaboravi na mene, zaboravi na mene”

Kad se rodiš i umreš u ovom gradu, koji i dalje baca svetla daleko, treba da budeš svestan da je kultura jedini način da se boriš protiv šabanizma. Znam da ljacise ovo neće razumeti nikad, ali nije me briga, mogu samo da me poljube u praznu kovertu.

Sećam se kao da je bilo malopre kada je Mika Lazović radio stensil “Gabba Gabba Hey” kod mene u sokačetu i sa leđa mu prišao Džoni na longbordu, svukao mu gaće dok je ovaj završavao stensil i zabio usijanu kurčinu. Miki od šoka u trenutku ispade sprej i zazvecka, poklopac se skotrljao dole kod Kize, a ova majmunčina urla:

- TO MIKI TO, TAKO JE! OPIRI SE!

Psihički ga je jednostavno ubio. Mika je tada i umro, a onda je preko političkih veza zamenjen Radomirom, sinom poljske grofice i mađarskog Jevrejina.

Nedela ovog ljakase i sramnikabe počinju još osamdesetih godina. Dok smo mi ko svi gradski klinci svirali na Demiji i krali džank iz apoteka, Racković je bio Službin likvidator. Raportirao je direktno Ledenom. Pričalo se, Ledeni ga samo zvrcne na telefonsku govornicu u Tadeuša Košćuška i dobro poznat glas kaže: “DŽONI, ZNAŠ ŠTA TI JE ČINITI!” UDBA ga je slala i u Ugandu, ali je ubrzo bio povučen jer je komunjarama bio potreban neko za “performans” nad Đorđem Martinovićem. Na deep webu postoji i audio zapis razgovora Rackovića i Idi Amina, koji vam sada prenosim u vidu transkripta:

Racković: Moram poći sad…
Idi Amin: Idi…
Racković: Amin!

Priča se da je to Ledenom bio i prvi zadatak koji je preuzeo od Dolanca. Nije istina doduše, ono što se priča, da je Služba poslala Džonija da spreči pad Berlinskog zida. Tačno je da se Džoni odvalio od nekog čaja koji mu je Magi skuvala i istripovao na oslobođenje od komunizma i sam otišao za Berlin…heh, pa nije baš ni sam. Naime, Bagzi je tek položio za C, D, i E kategoriju i hteo je da provoza svoj novi kamion po autobahnu, a cela Juga jedna avlija, što bi reko onaj šabanski mudžos, pa se to pročulo, te su se u prikolici tog kamiona svako svojim poslom našli Duci Simonović, Ružica Đinđić i Džoni Racković. Duci i Ružica su išli u vizitu starom Habermasu, svako sa svojom molbom, a Džoni, prepaljen od Maginog čaja, išao je da vidi pad komunizma. Duci je sastavio dopis u kome moli profesora da ne podlegne Đinđićevoj slatkorečivosti, dok je Ruža išla da ga moli da pusti Zorana na vaskršnji raspust ili na vidovdansku ekskurziju na Kosmet što organizuje 1389.

“Profesore, mole te devojke, mole te devojke,
profesore, mole te devojke.
Da im pustiš na odsustvo momke, na odsustvo momke
da im pustiš na odsustvo momke…”

Pevušila je Ružica kroz zube, više onako za sebe.

Krenuo je Džoni i na Ružicu da nasrne, ali ga je Duci odvalio komunistički, onom svojom razvijenijom šakom, tako da se ovaj nije budio do Berlina. A kada se probudio, bio je potpuno razjaren, i kao prava udbaška volina odjurišao direktno na Berlinski zid i silovao jednu babu iz Zapadnog Berlina tačno na Brandenburškoj kapiji. Nesrećna starica nije mogla ni da sluti šta je čeka, jer po navici nikada nije gledala u istočnu stranu, a perverznjak je obuhvatio sa istoka i pričvrljio u tom revolucionarnom trenutku.

Služba je naravno saznala za ovaj skandal, i u želji da zaštite svog agenta, uneli su virus u kompjuter, koji je izmenio Džonijev dosije i pripisao mu svakakva junaštva po Berlinu ‘45. Tako ovaj šaban ne samo da nije kažnjen, nego su ga komunjare Slobodanka Gruden i Nebojša Čović nagradile i Partizanskom spomenicom, a dodeljen mu je i stan na Dorćolu u kome će on kasnije spremati svoj čuveni čuburski ajmokac od mrtvih riba iz kanalizacije. Da ne spominjemo da je jedna od tih riba bila i Milanova riba sa mikrofona.

Oko ovoga je pukla bruka u celom gradu. Čak smo i mi EKV, naravno bez Firčija koji je tu bio potpuno beznačajan, pravili fanzine "ČIJI GRAD? NAŠ GRAD!" Imali smo i fleš mob akciju ”STAVI GAN NA ČELO” u gradskoj skupštini, uleteli smo na zasedanje i svi se pukli u čelo džankom. Želeli smo da prenesemo poruku da je ovo naš grad i da je dosta bilo lažnih nagrada i dodeljivanja stanova, dok se mi bodemo i sviramo po najgorim rupama. Bez lažne skromnosti ću reći da je ova naša akcija imala jak uticaj na gradske vlasti. Nisu mu baš oduzeli stan na Dorćolu, ali su mu oduzeli Partizansku spomenicu i dodelili je Matiji Bećkoviću.

Na svečanoj dodeli Partizanske spomenice Bećkoviću, Džoni je bio toliko besan i zavidan da je ukrao gaće Margit Savović. Margit je odmah htela da to iznese pred pokrajinski sud, ali se Slobodanka Gruden ponovo založila za udbaša i naredila Margit Savović da “okrene sve na kemp”. Tako je Margit i napravila novu feminističku struju unutar partije, struju uspešnih žena bez gaća, a kemp je stigao u Beograd.

Nažalost, Džonijevi performansi imali su nekada i smrtni ishod. U zimu 1992. ukrao je tenk sa Kalemegdana i zapucao pravo u Slavoniju. Da, to je taj tenk na koga je jurišajući naoružan samo srbosjekom, život izgubio goloruki Ivica Čuljak - Kečer. Usput su tenk Hrvati obasipali cvećem, što po navici, a što zbog toga što se ludi Satan previše osilio i pokrao sve zihernadle od Popovače do Vinkovaca. Zenge više nisu imale čime povijati bebe i ubadati Srbe, pa je ovaj Džonijev gest došao kao spas u zadnji čas. Tim istim tenkom krvoločni udbaš je nastavio dalje i stigao do Prijedora gde je čekao da pijani četnici popadaju i onda opštio sa leševima, ostacima i već silovanim devojkama, a onda je tako u Doboju greškom silovao i jednu Srpkinju, zbog čega ga je Arkan odveo u svoj privatni vojni sud u Erdutu. Prljavi udbaš je i odatle uspeo da se izmigolji zahvaljujući Nebojši Čoviću, usput ukravši u Bijeljini jedan zamrzivač sandučar za veliki stan koji su mu crveni dodelili u centru Beograda. Postoji i transkript njihovog razgovora procureo iz tajnih dosijea Udbe:

Čović: Jebi ga Džoni, nema dalje od ovoga, Arkanu sam morao da tražim uslugu, rekao je da može ali da mu dozvolim da se jedan dan zajebava po Novom Pazaru. Moram te raščlaniti.
Džoni: Znam, Ćoki, preterao sam. Poneo me rat i art. Sve mi se uskomešalo.
Čović: Džoni, uzmi treniraj nešto. Posveti se sportu.
Džoni: Ćoki, sviđa mi se longbord.
Čović: U redu. Napraviću ti skejt park.

I sada ljacise misle da je Džoni neki tako ćaknuti urbani tip što vozi skejt po gradu. E pa ljacise možda treba malo više da slušaju šta imaju da kažu ljudi iz arta.

Pouzdano se zna da je Džoni, iako odavno penzionisan u Službi, više puta napadao i fizički nasrtao na alternativne ali i priznate umetnice i umetnike, a takođe se zna da je Džoni prvi taj šaban koji će da nasrne na nešto što je urbano nasleđe ovoga grada, a to je Savamala i objekti u Hercegovačkoj ulici. Te kobne noći, on je nosio fantomku. On je silovao portira i pri tom činu skinuo fantomku sa svoje glave i navukao nesrećnom čoveku na glavu. Usled takvih trauma čovek je podlegao povredama. Zašto? Zato što je Džoniju bila potrebna poljana da skejta blizu reke. Zato što nije mogao više da podnese da klinci u skejt parku voze bolje od njega.

Ne kažem, umeju i žene da budu seksualni nasilnici, evo baš pre nekog vremena Branko Dimitrijević dođe na vinjak do mog pasaža, sav zarozan, preobukao se u žensko, suzama briše štikle i kroz jauke priča kako ga cave previše spopadaju jer je isti otac.

- Ubiće me Branke ako se to nastavi! - kukao je.

Popio je pet-šest unučića vinjaka, a onda je Dobrica došao i doneo mu zoloft da se malo opusti i zaboravi na tugu. Govorio mu je da će ući u gradsku skupštinu i da će doneti uredbe koje će ga zaštititi od nasrtaja napaljenih sojki ali je Branko bio neutešan. Posle nekog vremena naiđe Džoni Racković i vide neku žensku priliku, malo nacvrcanu. Priđe i upita: “Treba li neka pomoć lepojko, znaš radio sam performans malopre, hoćeš cigaru?” Branko ne odgovara, grlo mu se steglo, ni glasa da pusti. Džoni se nasmeje, natapira kosu, pljune u dlanove i obriše ruke o Brankovu suknju. Branko se ne buni, vidim nije mu milo, ali ćuti. Verovatno misli, ako ništa ne govori ovaj ludak će da ode kući, svojoj ženi. Kad, ne lezi vraže, Racković vadi budalu, pljune opet u šake da ga nakvasi i nanišani pravo u Branka. Glavić mu se sijao ko LED sijalica na mesečini, kada je počeo da urliče i da mu cepa suknju. Nije prošlo mnogo, Racković je ispuštajući zverske krike prodirao u mladog Branka, koji je plakao i smogao snage da uzvikne: “Nisam!”

PLJAS! Ošamario ga je Džoni prstenom po goloj guzici i nastavio da zapinje ko volina. Nozdrve su mu se raširile, para je izlazila iz njih a Branko je plačući vikao “Nisam gej, nisam geeej!”

Racković ga tad udari skejtom i obori na zemlju, doživevši vrhunac po Dimitrijevićevim naočarima.